Julija i Romeo (pisma iz Estonije)

Velika pozornica skrivena otmenim tamnim zastorima. Žamor publike pomešan sa zvukom spuštanja sedišta. U vazduhu kovitlac parfema, probuđenih čestica prašine i očekivanja. Tanani snop reflektora i nemirno titranje na naslonu praznog sedišta. U iščekivanju čuvenog baleta još čuvenijeg Viljema Šekspira. 

Uzbuđenje blago remeti nečiji uporan kašalj. Sašaptavanje. Gašenje svetala. Iz mraka se probijaju tihi glasovi dvojice gledalaca na susednim sedištima:

-Veliki sam fan ovog Engleza.

-Kog Engleza?

-Šekspira.

-Mislim da grešiš. On je Italijan.

-Prijatelju, mogu da ti dokažem da je Englez.

-Italijan, veruj mi, pravo ime mu je Viljemino Šekspirelo. 

Hostesino “šššššššššš” prekida raspravu. Teške zavese se podižu, ukazuje se pozornica sa svedenim kulisama i prvi baletani  stupaju na daske koje život znače. Otpočinju rivalski sporovi između porodica Kapuleti i Montegi i pripreme za karneval, sasvim neuobičajeno i neočekivano, na način koji je odabrao koreograf Elijas Garsija. Mladi Španac reinterpretirao je Romea i Juliju donoseći inovativne promene. Najpre, u naziv dela postavlja Juliju ispred Romea. Ona je centralna figura naracije, u skladu sa modernom feminističkom perspektivom, prkoseći rodnim normama Šekspirovog doba. Sjedinjujući klasičan balet, savremeni ples i katalonski folklor sa štapovima kao rekvizitima, postiže fascinaciju kojom se neprimetno završava prvi čin. 

Gromki aplauz, paljenje rasvete i gurkanje. A zatim guranje uz nestrpljivo:

-Go!Go!

Moje Lale bi na to rekle:

-Ta, di ćeš!

Pokupim ono malo sebe sa plišane udobnosti i prepustim se talasu stihije. Opasno zgusnuta masa podiže me u levitiranje do velike aule gde se pritisak uzrujanih tela naglo smanjuje i ja “ispuštena”, nežno doskočim na svoje noge. I ugledam razlog silne užurbanosti. Bife! I pića raznorazna. Najednom, i ja u ruci držim egzotičnu tekućinu. Šta reći, treba ugasiti onoliko ushićenje, “preseći” udivljenije i pripremiti se za nastavak. Lelujaju toalete iz raznih modnih magazina i epoha, natežu se votke i konjaci, srkuću penušavci. Prvo zvono upozorenja i ja žurno napuštam aulu i veselo društvo. Preveniram reprizu od maločas, čisto zbog straha od letenja i dislociranja iz ravnoteže. I ponovo čujem žustru raspravu o poreklu znamenitog barda. Eskalaciju u produbljivanje sukoba širih razmera osujećuje početak drugog čina.

Karnevalska buka i sveprisutna kraljica Mab, lepršave balerine, baletani. Tibald koji se u celom tom metežu presvlači, navlači na sebe haljinu, obuva crvene cipele sa visokim potpeticama. Romeo i Julija, u svom zaljubljenom svetu, pod crvenim baldahinom, uznose svoju ljubav do visina bestidne ekstaze. Istina kratkotrajne, jer će uskoro, zbog za sada nepromenjenog scenarija, popiti otrovni napitak i tragično skončati. Dinamika na sceni se gasi kao i nezaboravna priča o ljubavi dva na smrt zaljubljena srca.

Gromki aplauz, ovacije, bis. I opet guranje. Stampedo u kome svi bulje u displeje i kreću se po sećanju. Propuštam gospodu koja nekud žuri, propuštam dame koje žure da se presvuku i preobuju u garderobi i da nekud otperjaju, propuštam i one koji žure u toalet. Utiska sam da su se okupljeni izluksuzirali izmeštanjem iz svakodnevice zarad pauze između činova, bogate ponude u auli pozorišta i posete toaletu. I to brzinom kojom se savladavaju rastojanja između aerodromskih terminala, kada je razmak između letova kritično mali.  

-Romeo, o Romeo! Zašto si Romeo?