Kozački vojskoviđa

U stanu iznad mog živela je jedna (ne)obična ruska porodica. Mama, tata i troje dece. Možda. Sa razlogom „možda“, jer bi i na izveštaju  komisije za popis stanovništva stajala ista primedba. Broj članova porodice varirao je između dva i deset. Ovo aritmetičko uvećavanje doživljavale su sve komšije u neposrednoj blizini, a pojavilo se kao posledica sumanutih svađa, lomljave i galame koja je probijala granice izdržljivosti.

Nepristojno i neprimereno, ali Bog zna da sam bila samo slučajni svedok zbivanja. Pregradni zidovi uglavnom od gipsa, a zgrada akustična, omogućavali su protok informacija o svakom glasu i pokretu. Nevoljno sam uskočila u ritaulnu svakodnevicu svojih košija i u nesvesnom iščekivanju pratila sled događaja.

Tata je bio bučan i bahat, uvek u odbrambeno-napadačkom gardu i najčešće pod „dozom“, kladim se da je bio kozak. Radio je u lošim uslovima, bedno zarađivao, probleme rešavao votkom. Mama je bila tatina prijateljica. Prva žena je zagrebla na vreme. Ni nova nije bila dobitna kombinacija, jer je i sa njom najčešće bio na ratnoj nozi. Sa njima je živeo mališan predškolskog uzrasta. I svi su bili van kuće do kasnog popodneva kada je u zgradi vladao blaženi mir.

A onda je škljocanje brave označavalo kraj „blaženstva“. Prva je pristizala „prijateljica“. Pravila je podnošljivu buku trudeći se da osmisli nešto za ručak. Ubrzo se pojavljivao i domaćin, čiji dolazak nije mogao da prođe nezapaženo. Grubo je i nasilno otvarao vrata kao da ih izvaljuje iz štoka, izuvao i šutirao teške cipele po hodniku. Bez pozdrava, sručivao se na stolicu i tražio da jede. Ručak je često kasnio – varnica koja bi se rasplamsala i otvorila još jedno ratno poglavlje. Iznerviran, komšija bi osuo paljbu uvreda i vulgarnosti pri čemu su se, od prekomernih decibela njegovog glasa, tresla i moja prozorska okna. Činjenicu o melodičnosti ruskog jezika pomenuti je u potpunosti pobio. Načisto ga je nagrdio pričajući ustima punim pljuvačke. I kao da ga je neko čeličnim stiskom držao za grkljan, izbljuvavao je reči koje su se, tako vlažne, rasprskavale po stanu i ostajale na zidovima kao ružne fleke.

Žena se oglašavala neprekidnim piskutavim zvocanjem, što je iznerviranog kozaka dodatno iritiralo. Ona je podizala stvari i vraćala ih na mesto, on nanovo rušio i lomio, a moja oaza mira pretvarala se u prostor pod rizikom. Otežavajuća okolnost bio je dolazak čitavog rukometnog tima dece, jer su i otac i majka imali i po nekoliko sopstvenih primeraka. A kada bi i najmlađe pristiglo iz vrtića (uspešan zajednički poduhvat), počinjao je deveti krug pakla.

I u trenucima kada sam ja ozbiljno brinula za svoju sigurnost, sa improvizovane pozornice moje privatne sapunske opere začuo bi se „milozvučni“ glas nesuđene tašte. Pojavljivala se iznenada i obrušavala na žrtvu. Mogla sam je „videti“ kako se besno podbočuje i staje u žestoku odbranu svoje ćerke koja je šćućurena cvilila iz nekog budzaka. Svaki pokušaj samoodbrane, gospođa majka je osujećivala i zatrpavala komšiju novim argumentima koji su mu lomili ratoborni duh i prazan stomak. Nervozno je hodao uzduž i popreko, zarivao pete u nedužni patos i na kraju odlazio da spava.

Ritual za uspavljivanje bio je dostojan pravog kozaka. Uključivao je televizor bez daljinskog upravljača, pojačavao ton do „daske“ i bacao se na rasklaćen drveni krevet koji je urlao pod njim. Ulazio je u oštar duel sa spikerom, psovao, ustajao, šutirao noćni stočić, preturao po sobi, proklinjao život bez votke i ženu koja je uporno sakrivala. Iscrpljen, nezadovoljan i nemoćan, nanovo bi se stropoštavao na krevet i tonuo u košmar nepopravljivog galamdžije.

Tada je na snazi bilo privremeno primirje.