Kraj sezone (pisma iz Estonije)

A u Estoniji, situacija estonska i još uvek krajnje severna. Ali i utešna jer se poslednji put u “sezoni” dogodila severna svetlost i ponovo me učinila preterano srećnom jer sam, mada sićušan i uglavnom nebitan, ipak deo nečeg beskonačnog i stvarno-nestvarnog. Teorija govori o optičkom fenomenu izazvanom sudarom naelektrisanih čestica sa Sunca sa onima u Zemljinoj atmosferi. Pominju se i Sunčeve baklje i gomila magnetnih aktivnosti koje su po nekima neprijateljski nastrojene prema čoveku, a po nekima potpuno bezazlene kao dečija igra. Razlog da nauku i ozbiljan rad ostavim naučnicima i da se prepustim ushićivanju i prekomernom uzbuđivanju.

U “naelektrisani sudar” upirem prstom kao dete i glasno se radujem razigranom nebeskom svodu. U potrazi za najboljim pogledom, mahnito i bezglavo jurcam ulicama, ne krijem slatku tremu, poskakujem u oduševljenju i završavam u blatnjavom kanalu. I pored toga, ne žalim rane junačke jer šta je nekoliko modrica, iscepana jakna i par uganuća u odnosu na večnu sreću koju donosi aurora borealis? I ne brigam zbog podsmešljivih pogleda onih koji se tiskaju oko mene i tihuju svoje oduševljenje.

Sjajna i fascinantna, dinamično se kreće nebeskom kupolom i metamorfozira najrazličitijim oblicima kao da je svesna pogleda milionskog gledališta. Najpre se pojavljuje kao stidljivi zelenkasti zrak, kao naklon pred početak predstave. Zrak se pretvara u niti a one se upliću u tkanje nabora najlepše džinovske draperije koja leprša po tamnom somotu. Uvija se, koketira i treperi neuhvatljivim spiralama. Najednom, počinje komešanje boja kao na slikarskoj paleti, pretaču se i prelivaju zeleni i zlatni tonovi, intenziviraju se i nestaju rasplamsavajući maštu publike, da bi se za kraj petnaestominutnog spektakla, odnekud izlile najlepše purpurne nijanse.

U magičnoj noći, pod blistavom dekoracijom nebeske kupole, treperavom od čudesne lepote zamršenog preplitanja boja, svedoci smo neobičnog iskustva pred kojim se budi svest o sopstvenoj krhkosti. Čudesna severna svetlost, moćna, neuhvatljiva, nepojmljiva…

Čini se da nedostaju prave reči za ovaj fenomen. A možda i ne postoje u našem jeziku.

Autor Olgica Marinković