Lepše od Pariza - 1

„Kada ćemo ići u selo?“ Već nekoliko dana to pitanje me susreće na svakom uglu naše kuće. Ujutro me budi u nepristojno letnje vreme, dok čitav komšiluk još uvek spava omamljen vrućinom. Ne, nije to savest, nju čuvam za mnogo krupnije greške, ovo je nešto mnogo ozbiljnije, nešto što ne možeš sakriti i odgurnuti od sebe i drugih, jer se vraća neumitno i u još jačoj amplitudi. U pitanju su deca kojoj je onako, usput, bez razmišljanja, takoreći uz reč, pomenuta mogućnost da promene nešto u svojim malim bivstvovanjima.

I sada ispijam svoju čašu meda pomešanog sa žuči. Kao ljute osice skolile su me moje princeze sve sa istim pitanjem: „ A kada ćemo ići? Obećao si!“ Ne pomažu moja razumna objašnjenja, potpomognuta dugoročnim vremenskim prognozama da je, pri ovakvim temperaturama, sve osim sedenja u zamračenim prostorijama, uz čašu hladnog napitka (pedagoški izbegavam reći pivo), uz svetlost koja dopire sa televizora, ravno samoubistvu. Čak je i večita, univerzalna sentenca: „Tata očekuje važan poziv u vezi sa poslom“, ovaj put provaljena. I deca shvataju da niko normalan na ovim vrućinama ne radi neki ozbiljan posao, iako nas globalisti uveravaju i kunu se u to da ne znaš kada ćete životna prilika klepiti u čelo i učiniti bezbrižnim do kraja života. I kada sam se konačno susreo sa zidom ćutanja koji nisu mogli probiti ni pozivi na odlazak u park na porciju ljuljanja i sladoleda, kada mi je jasno, na način maloletničke mafije, rasturanjem moje kolekcije filmova, stavljeno do znanja da se moje izvlačenje neće više tolerisati i uzimati za ozbiljno, morao sam pristati i, uz neopisivu vrisku i radovanje, početi sa pripremama  za odlazak u selo.

Pripadam skupini onih srednjovečnih muškaraca koji vole posete drugim predelima i ljudima, samo u slučaju kada bi se njihov habitus mogao teleportovati, zajedno sa svojim korisnikom, na zadato mesto. Sva ta užurbanost, metež koji vlada prilikom pakovanja, mogućnost, a neretko i pravilo, da se neka veoma bitna stvar zaboravi i ne ponese, čine me nervoznim, velikim gunđalom i džangrizalom, tako da često pokvarim polazak ne samo sebi, već i svojim saputnicima.

Ovaj put sam, u cilju čuvanja svojih, a i tuđih živaca, a i dureći se zbog načina na koji sam   „zamoljen“ da putujem, sa strane pratio kako narasta gomila stvari koje je trebalo da naš jednonedeljni boravak učine podnošljivim. „Bože moj,“ mislio sam, „hoće li, uopšte, biti mesta za nas u autu pored sve ove garderobe i skalamerija koje vučemo za sobom?“ Pa, samo je punjača za mobilne telefone, laptop, razne depilatore, epilatore, plejere i konvejere bilo toliko da bi se, od naše potrošnje, moglo napraviti još jedno krilo termoelektrane „Nikola Tesla“. A tek garderobe! Moja supruga, kao što je i red kod vrednih srpskih domaćica, predvidela je sve moguće (i nemoguće) udare vetrova, kiša, cunamija, lavina i odrona i za svaki od njih pripremila odgovarajući tip garderobe, koji se, u skladu sa najnovijim trendovima, uklapao sa bojom očiju persone koja ga nosi.

A onda sam se, kao što obično i biva, prisetio svog oca i njegovih muka koje je imao kada je svoju porodicu (moju majku, sestru i mene) imao prebaciti sa tačke A do tačke B. U jugo nacionale imalo je tada stati, pored nas narečenih dvonožaca, još nekoliko pripadnika faune, uključujući tu i psa, par papagaja i akvarijum sa ribicama(!) (nismo verovali prijateljima, da će ih održati u životu).

Galerija je bila rezervisana za garderobu, rasad koji je trebalo predati na dalju obradu baki u njenoj bašti, a u prikolici za nama koju je omaleni auto sa mukom vukao baškario se (jer, verujte, bili su u boljoj poziciji od nas) par prasadi koji će biti tovljen preko leta, uz društvo gomile kokošaka predvođenih kočopernim starim petlom koji je uvek preživljavao pokolj zahvaljujući sestrinom i mom zaumnom plakanju i valjanju po prašini. Ta moderna verzija Nojeve barke bi zalajala, zagroktala, zakokodakala svaki put kada bismo zastali, dovodeći u nedoumicu ljude na naplatnoj rampi autoputa kako kategorisati to čudo koje se kotrlja putevima. Dakle, ja sam bio u neviđeno boljoj poziciji, pa sam, donekle umiren, na već pripremljenu gomilu, dodao par svojih stvarčica i počeo sa integralisanjem najprihvatljivijeg rešenja za prevoz robe i putnika na utvrđenoj relaciji.

Čim bismo napustili uzavreli asfalt grada i uronili u zelenilo njiva pod kukuruzom koje se prostiralo sa obe strane puta, nestalo bi i one nervoze i svi bismo se prepustili uživanju u lepotama krajolika pred nama. A onda bi, iznenada, iza jedne krivine pred nama iskrsnula naša „mala“ kuća (kako smo je sestra i ja zvali), skrivena do krova gustim krošnjama oraha koje su stvarale toliko željenu zaštitu od letnje jare, a istovremeno omogućavale domaćinima da neometano posmatraju prolaznike koji su, svojim poslom, žurili na obližnju železničku stanicu.

 Ta kuća koju su moji roditelji podigli sa „svojih deset prstiju“ i baka koja nas je uvek dočekivala na kapiji, bile su dve konstante u mom detinjstvu. Znalo se da, nakon povratka sa „slanih“ morskih avantura, sledi odlazak na „slatke“ moravske avanture. Samim ulaskom u  dvorište otvarao se, pred nama decom, novi, uzbudljivi svet avantura. Oblačilo se ono što ti prvo padne pod ruku, jelo kod mnogobrojnih rođaka i kumova (zahvaljujući nani koja je bila iz porodice starosedelaca), a na konak dolazilo tek onda kada bi nas uzrujana majka pronašla negde u selu, ili poručila da se vratimo. Dovlačili bismo se umrljani od dudinja i stomaka nabreklih od pečenih kukuruza, u modricama i ogrebotinama, rekli umorno: „Laku noć!“ i zaspali i pre nego što bi dotakli tvrde jastuke punjene kukuruzovinom...

-nastavlja se-

Dejan Andrejić