Ljuljuškanje i ljuljanje

Ljuljuškanje, nunanje, ljuljanje, od onog prvogu majčinom naručju, obojenog beskrajnom nežnošću i ljubavlju, brižnog i punog strepnje, kao i onog egzaltiranog ali dobronamernog, rizičnog po dobijanje moske bolesti, u Estoniji je, spram očekivanja, kao i mnoge druge bezazlene radnje, doživelo pravi tehnološki i još poneki prevrat.

Izumiteljima ove čarobne sprave za igru i zabavu, dokolicu i dobro raspoloženje, stručnjaci dodaju  i atribut rekvizita za razvoj motorike i psiho-socijalnih momenata, podjednako su zahvalni i deca i odrasli. Od prve upletene grane kao preteče, preko daske i kanapa, automobilske gume, pa sve do najsavremenijih izumiteljskih čuda. I nema deteta koje nije prošlo „školu“ ljuljanja, bilo sedeći, bilo stojeći, „sa jednom rukom“, „uvrnuto“, sa doskokom ili ispadanjem „u letu“, a bogami i pripadajućim padanjem i razbijanjem kolena. U najlepšem parku na svetu, bar je tako notirano u dečijoj beležnici sećanja čiji sam ponosnivlasnik, postojale su klackalica i dupla ljuljaška. Klackalica je bila slabije posećena, jedino ako je dece bilo po parovima jer, zadovoljstvo klackanja predviđeno je da se deli na dvoje, četvoro ili šestoro. Ljuljaška je bila posebna priča.Sa drvenim sedištima, izlizanim od korišćenja i gvozdenim lancima usijanim od stotina i hiljada dečijih dlanova. Redovi malih skakutavaca u iščekivanju „ljuljova“ svakodnevno su se mogli videti u parku. Za razliku od klackalice koja je glasno i preteći čekićala po utabanoj travi, ljuljaška je prijatnim zvukom ritmično cijukala. I ja sam strpljivo čekala svoj red. Osim kada me je baba vodila u park i kada su mi druga deca bespogovorno ustupala mesto. I ljuljala sam se sve dok mi ne bi rekla da sam pozelenela. Ošamućena i sa mučninom u stomaku, nevoljno sam prepuštala mesto drugima.

Isti je slučaj i sa odraslima. Nezvanična studija iznelaje zanemarljiv broj onih koji se snebivaju ili sablažnjavaju na predlog o partiji ljuljanja. A kako odbitipoziv kada i stručnjaci tvrde da je to najdelotvornija besplatna terapija za premor, depresiju i gomile stresova koji nas svakodnevno vrebaju i napadaju?

U Estoniji je prava retkost uobičajeno i opšteprihvaćeno ljuljanje. I ne služi za tamo neko razgibavanje tela i relaksiranje duše. Ni ljuljaške nisu onakve za kakve smo vezali svoje navike. One su posebno zanimljiv i inspirativan rekvizit. Obična drvena daska evoluirala je u kiik, a ljuljuškanje u sportsku disciplinu kiiking. Prvi ovakav primerak dizajnirao je i napravio 1993.g. Ado Kosk iz Parnua. Ljuljaška je metalna i ima dužinski podesive šipke umesto kanapa ili lanca. Suština je da se na ljuljašci, ljuljajući se i sve jače zamahujući, napravi pun krug oko osovine konstrukcije i to sa što dužim šipkama. Nesvakidašnji sport sa nesvakidašnjim rezultatima koji su 2018.g. izvesnog estonskog ljuljača Svena utefterili u Ginisovu knjigu rekorda. Dužina šipki kojima je napravio pun krug na kiiku bila je 7,38 metara. I nigde nije zabeleženo da je pozeleneo.

Kiiking je jedna od mnogobrojnih adrenalinskih atrakcija patentiranih na estonskim prostorima, te je nezamislivo ugostiti stranog turistu a ne pružiti mu zadovoljstvo sticanja ovakvog iskustva. 

Autor Olgica Marinković