Nije se desilo u Estoniji (pisma iz Estonije)

Glasovi o početku ratnih dejstava u Ukrajini 2022.godine istog trenutka su se raširili i po Baltiku. Očekivano, poprimili su razmere šematizovane medijske kampanje, u cilju uspešnog širenja panike, straha, ishitrenih odluka. Dodatno uznemirenje unosila je i sama činjenica da je jedna od sukobljenih strana udaljena tričavih dvestotinjak kilometara. Pogledi prolaznika dobili su notu grozničavog opreza. Koraci su im postali energični, užurbani. Sve je to učinilo da i miris vazduha bude drugačiji, titrav, napet, pun varnica.

A zavičajno proleće 1999.g. bilo je toplo, uzavrelo, bučno i neizvesno. Ispunjeno nekom posebnom vrstom nedoživljenog straha. I posle tolikih godina, mogu ga prepoznati u nagomilanim sećanjima. I besmisleno je bilo povesti bilo kakav razgovor o tome, valjda bi iskrene reakcije otkrivale slabosti kod sagovornika, nespremnih na takvu vrstu razgolićavanja. Za razliku od mnogih, ja sam već prvog dana priznala da se plašim, da mi svaki zvuk sirene izaziva narastajući spazam u grlu i ludačko otimanje srca u tesnom kavezu grudnog koša, da se to osećanje graniči sa patologijom, a da ga izaziva briga za decom koju nisam znala kako da zaštitim.

I nikada nisam pisala o „strašnom ratu“, o ludilu bombardovanja, o „neustrašivom“ srpskom vojevanju, o velikoj “pobedi”. Ratne strahote vezivala sam isključivo za partizanske priče i filmsku industriju i uvek rado izbegavala žanrove te vrste. Kada su se aktivnosti sa filmskog platna preselile u moju stvarnost, pomislila sam da je to kraj svih krajeva, da će me ubiti nemerljive doze straha. Tih meseci živela sam nečiji tuđi život, tesan i bolno neprijatan, u večitoj napetosti i iščekivanju kobnog trenutka, u tutnjavi smrtonosnih eksplozija i sledstvujuščeg ništavila. A bila sam, kao i svi ostali, primorana da prihvatim nametnutu ulogu i kvalitetno je odstatiram, dok sudija ne odsvira kraj. Potpuno sama jer je povratak muža iz neke tamo Francuske, slobodne, blještave i vrlo agresorske, bio neizvestan i vrlo daleko. Neprestano izgovarajući molitve u koje sam slepo verovala da će biti uslišene, trudila sam se da držim decu pored sebe, izmišljala razloge koji prave zaglušujuću buku i potresanje tla, lagala o velikim komarcima i specijalnom bučnom oružju kojim se uništavaju te napasti, vodila ih u sklonište inficirano virusima i zloslutnim prognozama “prekaljenih ratnika” i „iskusnih“ staraca. Uklapajući se u novi narativ, poslušno sam sledila uputstva Vojnog štaba za civilnu zaštitu, zamračivala stan, a zatim ga osvetljavala, stavljala ćebad na prozore zbog zalutalih krhotina, pravila zalihe hrane, sipala vodu u bidone i štedljivo je trošila, i sve to da bih umilostivila zavojevače, kavgadžije, nasilnike, spasioce, Boga. Kada je prošao prvi udarni talas, splasnuo je i šok koji je uzdrmao moje temelje. Iako me strah nije napuštao, ušla sam u ritam zamrači-osvetli, ima-nema, i čekala da moćnici donesu veliku odluku. Slobodnije sam se kretala, vratila se starim navikama, vodila decu u duge šetnje, ponekad hvatala sebe u dobrom raspoloženju i nestrpljivo čekala muževljev poziv. Onaj za koji je moja uobrazilja ispisala neskrivenu želju i spasonosno rešenje:

-Čekam vas na aerodromu.

Kako je vreme odmicalo, sve je bilo jasnije da nam je aerodrom sve udaljeniji i da naš avion nikuda neće poleteti, da će se ova bitka do kraja voditi unutar granica zavičaja.

Kada je opasnost bila na snazi, vraćala sam se deci i strahu i našem ćebovanom utočištu. Dok je groznica harala mojim umom, pokušavala sam da skrenem detinje misli sa mračnih putanja. Starija ćerka je shvatala da se dešava nešto strašno, uzdisaji su potresali njeno malo telo a kanonada pitanja pogađala bolnije od samonavodećih projektila:

-Šta ako pogode našu zgradu? A ako neka bomba uđe kroz prozor? Hoćemo li da umremo? Jel` to boli?

-Neće nas pogoditi, ne brini.

-Ali ako ipak pogode?

-Zajedno smo, čuvaćemo se.

-A hoće li boleti?

-Neće boleti, to je sekund. I uvek ćemo biti zajedno.

Mlađa je držala prst u ustima i ponekad se čuo njen tanušan glas:

-Koga da boli? Komarca? On je bezobrazan, ujede me za uvo, pa budem kao Dambo.

Onda bismo se zagrlile, ja sam im pričala priče i osluškivala ravnomerne otkucaje dva nevina srca koja su tonula u san.

I tako dan za danom. Jedan dan bez struje, drugi dan bez vode, treći bez oba. Postala sam virtuoz za improvizacije. Deca su me pratila u stopu i vrlo brzo smo savladale pravila življenja u ratnim uslovima. Između dve „šizele“ sve je izgledalo normalno. Starija je odlazila ispred obližnje samoposluge da prodaje cveće koje sam pre “rata” gajila na terasi a koje više nisam imala želju ni da pogledam. Uvek puna ideja, dosetila se kako da zaradi džeparac. Čak me je molila da rasađujem i umnožavam biljke jer joj „dobro“ ide. Kada sam odlazila da je obiđem, čula sam kako razgovara sa prolaznicima:

-Kupite cveće, ovakvo nigde nećete naći.

Ako bi se neko zainteresovao, upotrebljavala je posebnu taktiku:

-Jeftino je i lepo. Slagaće se sa drugim cvećem na terasi. Vidim da volite cveće. Znači da volite i decu kojoj treba džeparac. Evo, jedno kupite, drugo ću vam pokloniti.

Strpljivo je vezla sitan trgovački vezak i kući se vraćala ponosna i punih džepova sitnine. Istresala je novčiće na sto i pitala:

-Koliko još treba, pa da kupimo karte za Francusku?

Kvintni krug iz koga se nije nazirao izlaz. Samo ponekad melodija, iskidana od nemoći. Moja nada i dalje je čučala sa one strane telefonske žice. Jednom se začula stidljiva zvonjava i mlađa, uvek raspoložena, razdragano je podigla slušalicu. Smejuljila se i cvrkutavo odgovarala na nečija pitanja. Najčešći je bio odgovor „nema“. Činilo se kao da je zabavlja beskonačna „igra“ odraslih. A onda mi je jedna reč skrenula pažnju. Tiho izgovorena, detinje tepajuća, opisala je triviju održavanja higijene i nesvakidašnju strahotu zbivanja. Na pitanje “kako te mama kupa kad nema vode”, ona je odgovorila:

-Poliva me!

Da! Bilo je to neko neobično vreme, vreme bezumlja i polivanja. Tako će bar biti upamćeno. Najneobičnije kupanje polivanjem iz lončeta. Jedno lonče vode bilo je dovoljno za pranje, a za temeljnije kupanje - dva!

I tako, dok je u mojoj ruci, od hroničnog straha, podrhtavala mala plehana posuda, moja deca su upravljala nevine poglede ka tankom mlazu koji nikako nije bio dovoljan da opere nečistoću nakupljenu u ratnim igrama.

Autor Olgica Marinković