Oda vojevanju (pisma iz Estonije)

Dan nezavisnosti je nacionalni praznik koji se u Estoniji proslavlja dvadeset četvrtog dana svakog februara u protekle 104 godine. To je dan sećanja na učesnike rata protiv sovjetske Rusije i usvajanje Deklaracije o nezavisnosti. Ove godine, datum proslave se poklopio sa početkom jednog drugog vojevanja, čiji će kraj, o kome je trenutno apsurdno govoriti, jednoga dana takođe biti krunisan sličnom deklaracijom, plotunima, praznovanjem.  Za razliku od proteklih godina, svečanost je trajala duže, jer su marširanje Nato jedinica, demonstriranje naoružanja, predsednikovo obraćanje narodu, koncerti, paradni let borbenih aviona, mahanje zastavicama ushićenog i ponosnog estonskog naroda zauzeli popriličan deo vetrovitog dana.

Stvarnost je sasvim drugačija od katarze praznovanja. Ni blizu, ni daleko. Niti ikoga ostavlja ravnodušnim. Niti manjinsko rusko stanovništvo ostavlja pošteđenim. Da se ne dangubi, odmah je stupila na snagu zabrana emitovanja ruskih kanala na kojima se može čuti bilo kakav glas ratne propagande. Penzioneri su ostavljeni bez svojih omiljenih filmova i serija na ruskom i pitaju se da li je to neophodno kada se na internetu mogu dokopati svih vesti i zbivanja. Nekoliko trgovinskih lanaca povuklo je iz prodaje ruske proizvode, a izvesna prodavnica sportske opreme prestala je da poslužuje ruske državljane. 

Jedni se trude da svojim utiscima i komentarima na društvenim mrežama i po kuloarima uđu u veliko društvo vojnih analitičara, drugi se prisećaju zaboravljene Šolohovljeve priče „Krtica“, u kojoj su otac i sin na suprotstavjenim stranama i gde otac ubija sina, a zatim, prepoznajući svoju žrtvu, izvršava samoubistvo. U trećoj grupi su pravi „stručnjaci“ koji uporno tvrde da za estonski narod nema razloga za zabrinutost. A dođoška priča u Estoniji? Da li je dovoljno biti neprimetan i neprimećen? Ili se virtuozi na neutabanim veleslalomskim stazama uzdaju u dobro uvežbane partiture.

Impresivna je bila slika Vabaduse trga na kome se proslavljala godišnjica nezavisnosti. Estonska himna titrala je nad glavama svečara kojima se u zanosu jedna ruka nalazila na grudima, dok su drugom stezali prepoznatljivu trobojku. Crkvena zvona dzinovskim klatnima udarala su uvežbane tonove najavljujući pozdravni govor predsednika. U pravilnom poretku marširale su jedinice estonske vojske čije su cokule nemilosrdnokrunile rizlu i ostatke snega. Avijacijaje špartala zimskim nebom, a po obodima velikog trga samouvereno se i preteći mrštilo nekakvo zastrašujuće naoružanje od koga je laik mogao prepoznati samo točkove na neprepoznatljivim vozilima.

Nakon višesatne proslave, zanesen ljubavlju prema rodnoj grudi, opijen kolektivnom ekstazom, narod se polako razilazio, ne dodirujući tlo nogama. Tročlana porodica tapkala je po ugaženom snegu i preskakala dzinovska klupka crnih kablova. Otac je išao na čelu kolone, jednom rukom mahao estonskom zastavicom, drugom nespretno sakrivao flašu u povelikom dzepu  i malo se povodio u hodu. U stopu ga je pratila devojčica sa sladoledom u promrzloj ruci, a za njom majka. Dete se osmehnulo i namignulo majci koja je odobravajući klimnula glavom. Dete je na ruskom pitalo oca zašto se toliko razmahao, a ovaj je prekinuo pevušenje i „razdragano“ odgovorio:

-Meni je danas praznik!