Opipavanje pulsa Evrope (pisma iz Estonije)

Estonija se ne nameće. Ona se otkriva polako, oprezno, gotovo stidljivo, kao neko ko zna svoju vrednost, ali nema potrebu da je glasno dokazuje. Estonija nije zemlja poznata samo po bajkama i legendama ili nekadašnjim stidljivim i loše kostimiranim pevačima Evrovizije. Estonija je odavno predmet šireg interesovanja kome nije doprinela samo bivša premijerka svojim “glasnim nastupima” u Evroparlamentu, već nezaustavljiva ekspanzija u svim segmentima njenog razvoja i delatnosti. Prošle nedelje je u Estoniji, u okviru projekta “Puls Evrope”, gostovala odabrana grupa novinara iz Srbije, sa zadatkom da oslušne kako zaista kuca srce Evropske unije. I kako funkcioniše krvotok izložen dvocifrenom minusu i severnim vetrovima. Daleko od briselskih koridora i diplomatskih formulacija.
I već kod prvog susreta postalo je jasno da Estonija nije samo priča o digitalizaciji o kojoj sam ranije pisala. Činjenica je da se ovde sve može obaviti onlajn, od glasanja do otvaranja firme u tri koraka, od sklapanja brakova do izrade ličnih dokumenata i bankarskih transakcija. Ali iza te tehnološke efikasnosti stoji nešto mnogo suptilnije – poverenje. Poverenje u sistem, u institucije, u pravila koja važe za sve.
Pod liderskom palicom Marine Rakić, posete ministarstvima pravde, spoljnih poslova, odbrane, donele su im razna saznanja. Najpre, da Estonija zauzima dvanaesto mesto u svetu po borbi protiv korupcije. Po slobodi medija zauzima visoko drugo mesto. Zatim, u razgovorima koji su se ticali istočnog suseda, osećala se vrsta smirene sigurnosti, ali i svest o složenom geopolitičkom položaju. Istočni sused nije tema koja se u Estoniji pominje uzgred. Svest o Rusiji kao agresoru stalno je prisutna, ali ne kao izvor panike, već kao faktor koji zahteva budnost, organizaciju i jasnu strategiju. Na temu evrointegracija dobijena je jasna poruka o podršci Srbiji i nada da će “iskoristiti trenutni istorijski zamah pre nego sto se prozor mogućnosti ponovo zatvori”.
Pored protokolarnih poseta koje su pružile bogata iskustva, ono što je ostalo kao impresija, svakako nije deo institucionalne priče, već trenuci između. Kratke šetnje kroz grad u kome se sudaraju srednjovekovni i futuristički momenat. Kaldrma koja pamti vekove i Wi-Fi koji je sveprisutan. Tišina koja nije prazna, već uređena.
U pauzama između zvaničnih skupova, dešavali su se susreti, upoznavanja i razgovori sa ljudima sa Balkana i nas nekoliko “zalutalih” Srba. Životi koji su se nekako uklopili u severni ritam, ali nisu izgubili južnjačku boju.
I naravno, slučajnost da se nabasa na prvi balkanski restoran u Talinu koji to u praksi možda i nije, ali se trudi da bude. Pomalo kao i svi mi: mešavina identiteta, sećanja i prilagođavanja. Dobar pokušaj da kod nas pečalbara probudi „ukus doma”.

Puls Evrope u Estoniji ne kuca glasno. On je tih, stabilan i ritmičan. Ne pokušava da impresionira, već da funkcioniše. A možda je baš u tome njegova najveća snaga. Tako su ga doživeli i novinari iz „Pulsa Evrope”. Za njih je ovaj susret iskustvo o jednoj uspešnoj evropskoj priči o kojoj će pisati i prezentovati je kao podsetnik da modernizacija nije stvar samo tehnologije, već odnosa prema državi, prema odgovornosti i prema budućnosti koja se ne čeka, nego se gradi.

Olgica Marinković