Optimizam (pisma iz Talina)

Prvo jutro Nove nam godine. Sneg se smilovao i konačno svratio na sever. Zabeleo, prekrio blato od raskvašenog lišća, okitio obezbojeni zimzelen, sakrio poglede iza prozorskih stakala, obilato nas počastio sobom, zamirisao. I dok grad spava posle svečarskog bestijanja, škrguće beli tepih pod mojim nogama. Propadaju kroz netaknutu čistotu, ostavljaju duboke tragove u koje upadaju nove pahulje. Mnogo velikih pahulja, kao da im je zadatak da zatrpavaju rupe u beskrajnom tkanju od bele vune. I kako im ne želim uteći, ubrzo se i na meni vidi njihov ručni rad, malo klot, malo frket. I probude svu silinu pozitivnih misli i energije, velikih želja i jasnih odluka. Definitivno potpadanje pod terapijski uticaj prekomerne prirodne lepote. I dok se moja Zlata raduje snegu na svoj kereći način, ja donesem epohalnu odluku, još jednu u brojnom nizu pokušaja, da ostvarim neostvarivu komunikaciju sa svojim domaćinima. Jer, ono što započneš prvog dana Novog leta, računa se u uspeh, kako god se odvijalo i završilo. I, kao kafanska porudžbina, sporo mi u susret dolazi prilika sa svojim ljubimcem. Promalja se kroz snežnu zavesu, zašuškana, zašalovana, utopljena, samo joj se nazire sanjivi pogled. Valjda žena. Ali to ne presuđuje tok događaja. Ja se približavam, uz spreman osmeh, zinem da hepinjujirujem, ali avaj! Kada okvir njene blende ispune moja statična i Zlatina skakutava prilika, ona se trenutno rasani, namrgodi, zgrabi svoje kuče i prteći prolaz, rizikujući da je zatrpa ulična lavina, pretrči na drugu stranu. Osmeh mi osta zamrznut, reči zalepljene za vrh jezika, ali je tu sneg koji ne dozvoljava da se moja časna namera osujeti.

Nastavim dalje i ugledam mlađahno momče, još jednu potencijalnu žrtvu. Kao da je prozreo moje komunikativno-invazivno ustremljavanje, spretno mi okrene leđa i čučne da nešto petlja oko svog kerećeg ljubimca. E, kako je moj stav da sa leđima ne tokingujem, nastavljam dalje samoubeđena u prvojanuarski početnički uspeh.

I ugledam ga na vreme, dovoljno da ne ulažem trud badava, jer sam u njemu prepoznala kučkara koji je odavno i smrtno ljut na mene što sam onomad nedopustivo dopustila Zlati da se preterano približi njegovom kučetu.

Ne gubeći nadu ovog divnog pahuljastog jutra, stižem pred zgradu, otresam višak snežnog štrikeraja i sretnem komšiju. On meni:

-Happy new year!

Otpozdravim mu likujući, a on ljubazno nastavi da objašnjava kako ide sa ženom na odmor:

-You know, We have a country house.

-Ooo, very nice, We have SARMA.

Vrata se otvore, najsrdačnije se odjavljujemo, pri čemu on ostaje prijatno zbunjen, a ja beskrajno zadovoljna. Malo nespretan, ali svaki početak nosi svoje muke i trudove. Ono što je najvažnije, kontakt je ipak ostvaren. I obećava rodnu godinu. A sarma očekuje svog velikog fana.

SREĆNA NOVA GODINA I BOŽIĆNI PRAZNICI!

Autor Olgica Marinković