Pilule za lilule (deseti deo)

U 2018. godinu sam ušla uz đakonije koje sam pripremila sama, te zdravicu poprilično slabim pićencem. Da nije bilo uobičajene pirotehnike, izletela bih napolje, optrčala par krugova oko našeg bloka zgrada i vikala: „Ding-dong, the witch is dead!“ U Ulicu otvorenog srca nisam otišla, jer provod bez šećerne vune, suvenirčića i ostalih mamipara baš i nije provod. Bečki koncert sam gledala zbog Radetskog marša, tapšala iz sve snage, no to opet nije bilo to.

Kako nije? To je remisija, zar ne!

Božić smo proveli sa tetkom, onom „pravom“, te jednim od vagabonda, jer je drugi ponovo otperjao u beli svet. Za Badnje veče i doček Srpske nove godine, održavalo me je prežderavanje, te gledanje omiljenog filmskog serijala na ovom našem defektnom televizoru. Između ovih dvaju praznika sam bila na kontroli. Doktorki sam se požalila na glavobolje koje su se javljale u pravilnim vremenskim razmacima, preporučila mi je da to sredim bromazepamom, koji sam povremeno uzimala umesto onog hardcore Rivotrila. Dakle, opet je nešto bilo plod moje mašte? Do sad sam već naučila da čitam između redova. Možda sam deluziona, ali mislim da bolje čitam nju, nego ona mene.

Onda se javio jedan momak iz inostranstva i ponudio mi posao. Bilo je poprilično rizično, bez garancije isplate, no sve je trebalo da bude pod mojom kontrolom. Ako nema isplate, nema ni isporuke i voila! Sad sam bila spremna, zar ne?

More, jok. Prvo sam tražila produženje roka, onda sam se prejela, pa mi je trebalo još jedno, od četrdeset osam sati. Ovaj momak je zaključio da me, citiram, interesuje previše stvari, te da ovo nije za mene. Ili je izbegavao da mi kaže da ne razume šta se desilo, ili je bio od onih opsesivnih ljudi kojima smeta što njihovi poslovni partneri imaju ono što se zove život. Ovo drugo sam preživela već mnogo puta, na teži način naučila da je dobar razlog da se dogovor ne sprovede u delo. Prema tome, jesam pogrešila, ali i nisam.

Vratila sam film do novembra. Tada su mi dva druga obećala razgovore sa pristojnim firmama iz Hrvatske, no ja sam bila blokirana. Nisam uspevala da radim na svom predstavljanju, mada je septembarska morbidnost već bila nestala. Priznala sam sebi da nisam imala konkretnu ideju ni za ovo, te da nisam imala ni vere u partnera i projekat. Pre svega, nije mi ni rekao koja nam je ciljna grupa.

Drugi razlog bio je pomalo poražavajuće prirode, a mogla sam da ga kontrolišem – naime, iznervirale su me dve nezrele mlade devojke u Utočištu, te odrasli muškarac koji ih je podržavao. Nisam se uznemirila, nisam naprasno odlučila da će njih troje biti mrtvi za mene dok je sveta i veka, no nije mi bilo prijatno. Dok mi je jedna od ovih triju osoba bila kao slika i prilika mene u njenim godinama, no bez mog kakvog-takvog ABS sistema, ovo dvoje su mi delovali kao dobre osobe. Nisam bila uvređena, osećala sam se kao da su me izdali.

Tu sam shvatila ono što je odavno trebalo da shvatim – da, mi bi trebalo da se razumemo, mi uglavnom anonimni ljudi kojima nešto leži na srcu, koje nešto koči. No, s obzirom na to kakvi smo, te na međusobnu različitost, bićemo gori od drugih, isto koliko ćemo biti i bolji. Neka saosećanja, neke tajne veze i vezice dovešće do doživotnih prijateljstava. Neka poznanstva će pući kao da ih nikad nije bilo, sve će se okrenuti poput stavova stranačkih preletača. Neki ljudi će ostaviti sve za sobom, jer ne žele da se sećaju svojih dana u Utočištu, te onih koji se nisu, a možda se i neće, maknuti dalje od početka.

S te strane, donekle razumem svoju doktorku i zid koji postoji između nas. No, sam samo volonter, ja sam samo tekst koji se krije iza nekog avatara na internetu, moj poziv je nešto drugo. Njen poziv, ono u šta se zaklela, njena životna misija bi trebalo da bude da pomaže ljudima, a ne da gradi karijeru. Koliko pacijenata su, naposletku, samo studije o slučajevima ovoga ili onoga? Da li ste se ikad zapitali?

I bila je u pravu za praznične krize, jeste. Dok se praznici nisu završili, u Utočištu je bilo toliko ispada da sam čupala kosu. Ovo je, na sreću, samo metafora, no kod mnogih ne bi to bila. Ljudi su gubili takt zbog stvari koje mi nisu bile jasne, oni kojima je stvarno loše su bili van stvarnosti, u svetu koji mi nije poznat i kakvog se plašim. Jedino što smo mi, proverbijalne medicinske sestre u virtuelnom svetu mogle da uradimo, bile su packe onima iz prve grupe i nada da će neko ovima iz druge pružiti pomoć koja im je potrebna. Kad se bura stišala, dve od nas četiri se nisu pojavljivale mesec dana – jedna je stigla u bolnicu, druga, ona kojoj je bolje nego ostalima, nije to mogla da trpi, treća je dala „otkaz“ i pobegla glavom...s obzirom.

Neko bi sad verovatno rekao da ću, sama sa svima, možda i sama protiv svih, pucati po šavovima i doživeti ko zna šta. No, februar je bio divan.

Naša mala enklava, naša off-the-grid, free-range zajednica, klub izgubljenih dečaka i devojčica se smirio, kao da praznika nikad nije bilo. Nisam morala da bdim nad svima po ceo dan, već sam imala priliku da se raspišem kao u stara dobra vremena, žderem voće poznato po blagotvornom dejstvu na serotonin u organizmu, palim eterična ulja eukaliptusa i raznih agruma. Konačno sam se videla sa onom drugaricom koju nisam videla od juna, te onom koju nisam videla od septembra. I ne, nisu me izbegavale. Jedna je, sirotica, izbegla scenario sličan ovom mom pošto se onesvestila – no zapala je nekim mnogo savesnijim doktorima, koji su znali da je u pitanju samo stres. Drugu je prekvalifikacija dovela do toga da mesecima nije imala vremena ama baš ni za šta. Sve tri smo manje-više u dugovima, makar malčice. No, mislim da smo nešto i naučile tokom 2017. godine. Bilo bi bolje da jesmo!

Možda ću uraditi završni račun, na izdisaju 2018. godine. Šta smo uspele da promenimo, i tako to.