Pilule za lilule (drugi deo)

Malo sam proguglala ove lekove. Oduvek me je zanimalo mentalno zdravlje, no moje znanje o psihozi je bilo ograničeno. Znala sam da je dalja rođaka od svog oca nasledila shizofreniju i da joj je potrebna dvadesetčetvoročasovna nega, te da je to imao Roky Ericson, da ga ima Daniel Johnston, te da taj famozni bipolarni afektivni poremećaj ima Carrie Fisher, tada već preminula princeza Leia Organa.

Nekako se to nije uklapalo u sliku koju sam imala o sebi. Od detinjstva sam imala groznu narav, epizode eksplozivnog ponašanja, ali nikad nisu trajale duže od par sati do jednog dana. Jeste, imam sklonosti ka trošenju novca, volim da vozim bicikl tamo gde ga niko ne bi vozio, ali...rizičan seks? Zloupotreba psihoaktivnih supstanci? Nemogućnost da ispratim sopstvene misli? Nespavanje po nekoliko dana? More, jok. Ako par dana zaredom ne spavam onoliko koliko treba, trećeg ću biti stvar. Nesanicu sam imala samo par puta kao mala, kad sam shvatila da ću jednog dana umreti, te u strahu da će me jedan saobraćajni znak poznat po tome što loše utiče na ljude ugrabiti i ubiti. No, deca su deca.

Onaj Rivotril je, internet veli, anksiolitik. Krenula sam da uzimam propisanu količinu, što me je gotovo odmah oborilo u krevet. Pa za koga je ovo, za slonove? Odmah sam ga odložila. Lamictal ispade antiepileptik, koji se takođe koristi za „stabilizaciju raspoloženja“ i može da izazove fatalni osip. Nisam ga dobila, ali zbog čega mi ona vesela žena ne reče da pazim na to? Šta radi sa ljudima koji su neuki i nemaju pojma o lekovima? Šta ako neko bude umro od tog osipa?

Bipodis (aripiprazol) je bio priča za sebe. Internet je bio prepun horora, priče o tome kako je ljudima promenio život nabolje su bile poput one poslovične laste koja ne čini proleće. Saznala sam da je, pod mnogo poznatijim imenom Abilify, bio najprodavaniji lek u SAD 2014. godine. Amerikanci ga čak i reklamiraju na televiziji, nekakvim crtaćima, gde ženu juri crni oblak depresije (!) i onda se pojavljuje divni Abilify koji je spasava. Navodno ima antidepresivno dejstvo, plus je „pametan“ lek, i može i da diže i da spušta dopamin. Preporučuje se ako antidepresiv ne radi, a za one koji imaju psihotične poremećaje i bipolarce se dokazao kao bolji od bilo kog drugog antipsihotika, ne utiče na kvalitet života i savršen je. Na kraju reklame, onako usput, kažu da nije za svakoga, da ima gomilu propratnih efekata, uključujući iznenadnu smrt.

Progutala sam knedlu. No, ja moram da ga uzimam, je l’ tako? Moram da ga uzimam, kako ne bih završila u bolnici. Mora da je moja anksioznost bila, otkud znam, psihotična? Sigurno da doktorka zna bolje od mene, završila je to.

Posle nekoliko dana na ovom leku, na dozi od 5mg, osetila sam se moćno. Prosto sam morala da se lepo oblačim, da pokušam da jedan dan idem okolo kao neka teška pankerka ili gotičarka, da se mnogo, mnogo slikam, potrošim sav preostali novac na odeću i opremu za pravljenje nakita, jer sam ubedila sebe da moram da imam još jedan posao. Naravno, to i dalje stoji u plastičnoj kesi i pokušavam da ga prodam, ali bezuspešno. Onda sam počela da pomeram nameštaj, da bih ga par dana kasnije vratila na mesto. Na kraju sam pobacala gomilu starij gaćica, jer „nisu bile dovoljno lepe“. Petnaest-dvadeset komada, ako se dobro sećam.

Danas znam da mala doza aripiprazola može da izazove simptome slične maniji kod ljudi koji uopšte nisu skloni bipolarnom afektivnom poremećaju. No, pre godinu dana sam mislila da je moja depresija, koju izgleda da nisam ni imala u tom trenutku, magično nestala.

https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC2877620/

Posle par sedmica, ovo ludilo se smirilo i osetila sam se pomalo ispijeno. Sve mi se više i više spavalo, a primetila sam da ne mogu da vršim veliku nuždu. Doktorka opšte prakse mi je prepisala laksativ, no nije mi pomagao. Nisam imala pojma koji od mojih lekova pravi ovaj problem, ali drugarica, koja je nešto slično ovoj mojoj akutnoj epizodi veselja, doživela zbog steroida koje je uzimala kao posledicu svoje teške autoimune bolesti, reče da to mora da je ovaj Lamictal. Kasnije sam saznala da to nije bio slučaj ni kod mene, ni kod nje, te da je ona zbog steroida imala i teške halucinacije. No, u ovom trenutku, obe smo tumarale po mraku. Njena sreća je bila to što živi u zemlji sa normalnom zdravstvenom negom. Kad bolje razmislim, ovde bi već bila mrtva.

I pored svega, mart i april su bili podnošljivi. Prodala sam neke stare i neke nenošene stvari, Usrks je bio super. Ignorisala sam činjenicu da mi je trebalo dva dana za poslić koji bi inače oduzeo samo dva sata dragocenog vremena, da sam napravila kolač koji uopšte nije izgledao kao kolač, te da ne uspevam da dođem do idejnog rešenja za drugaričin projekat. Za ove dve stvari sam dobila ukupno 350€.

Nisam ni sanjala da će to biti jedini novac koji ću zaraditi 2017. godine. Navikla sam na četvorocifrene sume, ekcentrične kupovine kolekcionarskog materijala poput gramofonskih ploča i još nekih stvari, isprobavanje klope u lepim restoranima, naručivanje zdrave hrane iz jednog divnog lokala u Kosovskoj (ako ovo čitate, pošaljite mi tortilju sa slaninom i tip-top sok, umirem za njima!), te, što bi rekli ljudi bez bogatog rečnika, „svašta nešto“.

Dno dna je, ispostavilo se, bilo samo korak dalje.

Posle prve nedelje maja, primetila sam da mi je teško da pišem, kako na papiru, tako i na internetu. Obično radim recenzije za tuđe priče i pišem svoje na jednom ogromnom forumu, u stanju sam da izbacim i do dvadeset pet hiljada reči na gotovo savršenom engleskom jeziku za mesec dana, no sad mi je bilo teško i da četujem, da se javljam na neobaveznim temama.

Nešto ovde nije bilo u redu. Šta li se to dešavalo sa mojim mozgom?

I tu sam ubedila sebe da je moje stanje degenerativno i da moram da se pomirim s tim.