Pilule za lilule (jedanaesti deo)
Nije taj februar bio baš-baš savršen, nikako. Jok.
Polovinom meseca sam se zagrejala za jednu seriju, koju nisam mogla da gledam dok sam bila biljka. Rekla sam sebi da, do emitovanja poslednjih šest epizoda, moram da pogledam bukvalno sve. Pošto sam već bila sklona nenormalnom bioritmu, koji me je pratio od 2003. godine i prvih hormonskih divljanja, legala sam posle ručka i budila se kao pekar kako bih gledala to, u tišini.
I gle čuda, baš na dan zaljubljenih, probudila sam se posle dve trećine dana provedene u krpama, obavila to što sam imala u toaletu, ignorisala hranu koja me je čekala u kuhinji i sledeća tri sata se nalivala kofeinom, gledajući epizodu za epizodom serije.
Kad sam se setila da jedem, već je bio dan i krčao mi je stomak. Proždrala sam sve što sam imala, te izvadila stotku iz novčanika na stolu – koji nije bio moj – i otišla da kupim, da, masno pecivo. Pojela sam i to, te sela da opet gledam crtani. Koncentracije nije bilo. Umesto toga sam počela da pišem neku tešku nebulozu, navodno pismo za svoju doktorku?! Mama je ustala, pogledala me kao da je videla duha i pitala me je da li sam pijana.
Proguglala sam malo i videla da serotoninski inhibitor (tip antidepresiva kao što je ovaj moj) i veća količina drugog stimulansa, u ovom slučaju kofeina na prazan stomak, nisu baš dobra ideja i da mogu da odvedu čoveka i u urgentni centar. Pribrala sam se, ponajviše zbog uslužne dijagnoze koju mi lekarka opšte prakse nije preinačila, kako bi mi skuplji lek i dalje bio besplatan. Pila sam litar za litrom vode, odteturala se u pekaru po još masnog peciva, umalo se stropoštavši niz stepenice i saplevši se o sopstvena stopala na ulici. Smejala sam se svojoj gluposti. Kad je taj serotoninski šok iščilio, dva dana sam manje-više spavala kao klada i išla okolo kao letos. No, bar sam znala kako se to desilo, zar ne?
Kad sam se otreznila, napravila sam mentalnu belešku da više nikad ne gruvam kofein na prazan stomak, ili da bar ne uzimam antidepresiv dok to radim, a pre nego što se nažderem. I, što je mnogo važnije, smučilo mi se petnaest godina nepredvidivog bioritma, leganja i ustajanja moguća u bilo kojoj poziciji kazaljki, posle, manje-više, proizvoljnog broja sati. Ako želim da živim punim plućima, sad kad mi niko neće vratiti onu izgubljenu 2017. godinu, potrebna mi je kakva-takva rutina, kakav-takav raspored.
Od tog dana zapisujem kad sam legla i kad sam ustala. Danas je jedanaesti mart i dobro mi ide. Imala sam samo jednu epizodu hipersomnije, noćas; i samo još dva dana kad sam ustala posle devet. Drug koga sam upoznala u Utočištu me bodri, svako jutro mi šalje poruku da ustanem. Isto to čini i jedna gospođa na drugoj strani globusa, koja je takođe prošla kroz epizodu teške depresije, ali one koju nisu izazvali ni hormoni ni lekovi, te se može svakog časa vratiti. Još jedna, kojoj se dogodilo isto posle hemoterapije, mi je rekla da sam preživela mentalni ekvivalent udarca celim telom u kamion koji je išao punom brzinom. Malo ljudi to shvata – samo njih dve, te ona drugarica koja je glavom bez obzira pobegla iz Utočišta. Ona je doživela nešto gore od mene, mnogo duže je bila bleda senka, zna koliko je teško održavati higijenu dok depresija ne prođe, kako sve izgleda crno i kako te okolina ne razume. A sve je to istina. Teško je i najbližima objasniti da toliko dugo niste bili sposobni da radite, a pošto u ovoj sredini svi vide samo novac, one druge stvari koje preskačete neće ni primetiti.
I, gle ironije, ponekad vas neće razumeti ni oni kojima je takođe loše. Budite spremni na to.
Mart. Jubilarni rođendan. Još jedna zdravica. Kolač koji ona prijateljica koja me je iz najboljih namera uputila kod pogrešne mi doktorke pravi svake godine, samo za mene, jer ga obožavam. Toliko čestitki, da ne mogu na sve ni da odgovorim. Ponos i sreća što sam prethodnog dana dobila kartu za događaj u svojoj struci, koji se održava ni manje, ni više nego ovde u Beogradu i gde će biti svi ljudi koje idolizujem već nekih četrnaest godina. Toplina koju sam te večeri, pre nego što sam za sobom ostavila još jednu godinu života, onu epizodu koja će biti izbačena pri montaži i ostati samo u režiserovoj verziji filma, osetila sedeći među svojima – štreberima koji su se uzdigli iznad srpskog bluza mutne vode, pošteno dolaze do svog novca, ne diskriminišu nikoga, mrze sve što vole mladi i vole sve što treba voleti. Spremna sam na to da ću možda morati da se nametnem nekome od njih, da im par meseci budem potrčko, komšijin mali, sve dok ne budem stala na noge, ali to mi ne smeta.
Spremna sam i na bilo šta što će otplatiti skoro četiristo pedeset fiktivnih mostova duga Infostanu. Možda ću morati da molim teču za pare, možda onu daleku rođaku koja živi u bogatoj zemlji. On je tip koji se uvek nađe drugima u nevolji, ona pre nije bila nešto osetljiva, ali sad je shvatila da na svetu nema nikoga, sem moje majke i mene. Za kredite mama više nema dovoljno godina, a ja uslova. Poklone prihvatamo, he-he. Uglavnom se ne brinem, nije sve tako crno, niti je ikad bilo onakvo kakvim ga je moja depresivna duša, koju je unazadio taj nepotrebni Bipodis, predstavljala.
Našla sam farmerke na kojima samo treba pomeriti dugme, kako bi se nosile. Tokom ove sedmice sam bila na tri divna događaja, prepuna one stereotipne pozitivne energije, a da sam platila samo drugi, na dva prošvercovala običnu vodu, a na trećem od vlasnika lokala dobila šolju toplog čaja sa medom i šećerom. Nalazi krvi ne pokazaju ništa nenormalno. Rane su zarasle u decembru, sada mažem ožiljke pantenolom i nadam se da će nestati, za slučaj da mi se osmehne sreća i da mogu da se odtaljigam do mora. Ništa ne želim toliko, koliko da budem svoja među svojima, van ove grozne sredine.
Ostao je još samo post scriptum.