Pilule za lilule (sedmi deo)
Početkom oktobra sam dobila poziv iz drugaričine firme. Od blizu pet stotina zainteresovanih, nas dvanaestoro je pozvano na nekakav test znanja engleskog jezika. Mislila sam da sam srećna, polaskana, da sam pronašla prečicu.
Veče pre toga sam išla sa majkom na koncert duhovne muzike na „Kolarac“, što me je, izgleda umorilo...sasvim dovoljno da ne stanem uz sam automat u prevozu i ne primetim kontrolorku. Objasnila sam ženi da idem na intervju za posao koji bi mogao da uključuje i noćnu smenu, te da to ne bih radila da imam novca. Nije mi verovala, valjda zbog toga što imam lepe slušalice i što sam pristojno obučena. Ostala sam bez dve hiljadarke, samo tako.
Test je bio poteži, no prošla sam ga. Nisu hteli da mi kažu ništa drugo, sem da sam bila najbolja. Kad sam stigla na intervju, shvatila sam da nas je bilo ukupno četvoro. Uh, ovo je gore od engleskog na filološkom iz mog vremena, izgleda.
Pričali smo o sebi, naravno na engleskom. Začudilo me je što ove druge dve žene i jedini muškarac za razliku od mene nemaju nikakve hobije, ne bave se sportom i nisu nimalo kreativni, bar ne na prvu loptu. U odnosu na mene, delovalo je kao da povremeno natucaju engleski, te da prave neke neobične greške. Ma, bila sam najbolja, iako mi je bilo sumnjivo što su mi bila postavljana drugačija pitanja, te što je delovalo da znaju da imam reputaciju na internetu. No, moja reputacija je dobra...?!
Posle ovoga su svakog od nas vodili u drugu sobu. Pitali su za koju od dve kompanije sa kojima firma posluje bismo radili. Rekli su nam da je plata od četrdeset pet do pedest hiljada dinara, te da bismo prvo bili zaposleni na tri meseca, pa posle za stalno. Godinu dana pre, kad se moja drugarica zaposlila kod njih, bilo je drugačije – stalno zaposlenje je bilo u opisu oglasa. Posle sam se setila da je prijateljica iz Italije radila za istu ovu kompaniju, dok njihove kancelarije nisu prebačene...ovde?!
Petka trinaestog mi je javljeno da nisam dobila nijedno od tri slobodna mesta. Dakle, dobilo ih je ovo troje, a ja sam dobila nogu. Zahvalila sam se na iskustvu i ljubaznosti, iako nisam tako mislila. Mislim, sve što sam ja ovde imala je gubitak onih dve hiljade dinara prvog dana, te još oko dvesta drugog dana, kad sam platila obe karte. Tu mi je tek palo na pamet koliko se gubi novca u odlasku na intervjue za posao, sem ako se ne ide peške. Zapitala sam se kakve fajde od posla ima druga drugarica, koja je neprijavljena, nema topli obrok, niti kartu za prevoz. Da li se uopšte isplati raditi ako je plata ispod te navodne prosečne? Ima li ovde ikoga ko nije u dugovima?
Tog dana sam se osećala loše i prvi put, posle mnogo, mnogo meseci, zaplakala. Valjda je to bio dokaz da sam živa?! Otkud znam. Onog sledećeg mi je bilo loše i maštala sam o smrti. Nije bila tajna da su me takve misli progonile od jula, kad bih pogledala sa nadvožnjaka u Ruzveltovoj i poželela da se bacim odozgo, tako da me uhvati struja od trolejbuskih žica, da se razbijem od pada na asfalt, de da me na kraju nešto zgazi.
Nikad nisam fantaziju sprovela u nameru, jer sam, po nekima hrabra, a po drugima kukavica. No, tog dana sam bila najbliža takvom impulsu. Gomila ljudi se zabrinula za mene, a sama sam dva sata pričala sa volonterkom, a kako sam posle shvatila, i incicijatorkom projekta centra „Srce“. Pomogao mi je taj razgovor, nisam verovala da je tako nešto uopšte moguće. Nisam verovala da me ta žena neće osuditi.
Iste večeri sam, u onom utočištu za labilne, primila poruku koju nisam želela da pročitam. Dva meseca kasnije, kad sam se rešila na to, shvatila sam da je to bila dobra odluka. Poruka jednostavno nije bila nešto što bi čovek sa taktom poslao osobi koja je bila u krizi.
„Sandra,
Znam koliko bi meni znacilo da mi neko kaže iskreno par reči u lice, koliko god okrutna ta istina bila.
Sigurmo je je da nisi ostavila sjajan utisak, a to je zbog toga sto se na tebi vide očigledni znaci depresije, ili posledica nje, odnosno posledica uzimanja lekova. Sve to ostavi trag. Ti toga nisi svesna, ali to drugi ljudi primete. Tj. nije njima jasno sta je u pitanju, ali dovoljno je da postoji to "nešto". Pretpostavljam da se nisi sasvim oporavila. Ne sumnjam u tvoje znanje i radne navike, u tvoju sposobnost da obaviš posao, ali poslodavac sumnja kada te vidi i razgovara sa tobom. Možda treba da prihvatiš da imaš ogranicenja koja te koče, i koja će verovatno uvek biti tu, i da nije tvoja krivica ako daš sve od sebe i ne uspeš...“
Da li je ovaj čovek bio u pravu?
S jedne strane, verovatno je da jeste. Sa druge strane, kad je u pitanju poslednja rečenica, on me je uvredio. Mizogini stav pravog Srbende, okorelog Šumadinca koji sam nikad nije bio kod lekara, prevladao je nad njegovom površnom, prividnom ljudskošću. Koliko mesec dana ranije je pokušavao da me ubedi da sam autistična, posle sam saznala da serijski startuje žene, dogovara viđanje sa njima, da sam jedina koju se nije usudio da dotakne, te da gotovo sigurno fetišira na „ludače“. Onda sam ih provalila još nekoliko, a njemu sam rekla da mi se više ne obraća. Posle je pričao drugima kako sam mnogo bolesna i kako me treba žaliti, te kako očajnički želim dečka i prihvatam odbijanje.
Ne, burazeru, ne. Ne, ne i ne. Ovim drugim što si rekao, opisao si samog sebe. Mrziš žene, a želiš ženu u svom životu, jer te hvata ona poslovična ne*bip*. Svima govoriš da su slatke, no jedino što želiš je nadmoć i osveta, jer u njima na kraju vidiš svoju majku, koja je zaista, ali zaista ozbiljno bolesna. Daleko ti lepa kuća, i tvojim prepotopskim stavovima, neprihvatanju nekoga ko zaista želi da bude samo prijatelj, te celoj toj kurvinjskoj igri, igrici.