Foto: 
Olga Tomović

Pilule za lilule (the end)

P.S. Nisam postala religiozna preko noći. Niko mi nije eksplicitno savetovao da se okrenem bogu, niti da se okanem ezoterije. No, iz nekoliko primera sam shvatila da, za one sa drugačijim poremećajima, i jedno i drugo može da bude opasno. Kao i pre, prihvatam sve sa rezervom, otvorena sam prema svim verovanjima, ali restrikcije i dogme ne prihvatam. Moral gradim sama, kako bih bila što bolji čovek.

Nisam preko noći pronašla sebe. Znala sam ko sam. Nikad me nisu zanimala egzistencijalna pitanja, filozofske polemike, luča mikrokozma. Nema veze ako ne budemo saznali u čemu je smisao života, te da li je starija kokoška, ili jaje. U mojim godinama bi svako trebalo da zna šta hoće. Dosta preispitivanja.

Nisam protivnik zapadne medicine, zagovornik nevakcinisanja, šamanističkog pristupa mentalnim bolestima i slično. Pomisao na to od čega je umrlo najviše ljudi u Prvom svetskom ratu, a od čega u drugom, te statistika o životnom veku u poređenju sa prošlošću je dovoljna da bi i laik shvatio da je zapadna medicina mnogo napredovala. Svakako, neke korporacije rade šta žele, neki lekari su korumpirani, a istraživanja lažna...ali, u doba interneta je moguće doći do pravih informacija, bez mnogo truda. Za pametnog čoveka i komarac je muzika.

Ne smatram da antipsihotici, neuroleptici, ekstremni sedativi – kako god - ne trebaju nikome. Dokle god sam skeptična u vezi sa onim što mogu da urade za teško depresivne, anksiozne, ljude sa poremećajima ličnosti i one koji su doživeli traume, znam da su ljudima sa psihotičnim poremećajima neophodni. Znam da će uticati na kvalitet njihovih života, da će im se ruke možda tresti kad mi ih budu pružali, zbog čega ću gotovo zaplakati. Jasno mi je odakle dolaze njihova povremena apatija, gojaznost i ravnodušnost, te ne mogu, a da se ne zapitam zbog čega još nije otkriven medikament koji će glasove, paranoje, vizuelne halucinacije i sumanute ideje eliminisati, umesto da samo smiruje ljude do nivoa gde im to više neće biti bitno. Pobogu, svet je prepun oružja za masovno uništenje, novi telefoni sa bacačima plamena i tosterom za jedno parče ’leba se pojavljuju svakih nekoliko meseci, dakle, pametni smo. Što se ne bi radilo i na ovome?

Ne očekujem razumevanje apsolutno svake žive duše. Drugarica me je ghostovala, iako sam joj nekad pomagala da preživi, jer mi je platila jedan infostan, pre nego što me je doktorka upropastila Bipodisom. Drug me manje-više izbegava, jer treba da mu pošaljem tri gramofonske ploče u SAD, a nemam para za to. Drugi, Australijanac, je tek skoro počeo da shvata da ništa što se dogodilo u izvesnom periodu nisam uradila namerno, već da se zaista nisam osećala dobro. Trudim se da se ne nerviram kad me majka, ili neko blizak njoj, pita kad ću početi da radim. Ne mogu im vam objasnim da do februara nisam bila ja, a da je februar bio prilagođavanje na to ja. Ne znam ni kako. Samo znam da nikome ne želim da prođe kroz nešto nalik ovome... ni blizu!

Ne mislim da će mi se lekarka ikad izviniti. Smatram da bi trebalo da me prepusti lekaru koji radi sa onima koji nisu „psihotičari“, možda čak i vrati u dom zdravlja. Smeje mi se, ne shvata me ozbiljno, ućutkuje me. Sve do oktobarske kontrole nije pogledala rukom pisane izveštaje doktorke kod koje sam, takođe preko veze, odlazila 2003. i 2004. godine. Ta gospođa, danas privatnik, nije htela da mi kaže ništa, a mojoj majci je rekla da lažem. Na papiru je stajala ista dijagnoza koju i sad imam – granični poremećaj ličnosti. Neko je to utajio od mene, verovatno kao i uvrnuti doktor iz studentske pre toga, a nekoga je mrzelo da pogleda šta su ustanovili četrnaest, petnaest godina ranije. Ko zna šta bi ovi ljudi sve radili, da ne moraju da daju izveštaj, crno na belo.

Ne verujem u ono što se smatra pozitivnim mišljenjem, zbog opšteprisutnosti popularne psihologije. Ne žalim pokojnu autorku čije se poruke pojavljuju na bocama šatrokisele vode. Kad bi mi neko ponudio knjigu za samopomoć, mlatnula bih ga istom po glavi. Gospodin na koga pomislimo kad kažemo psihoterapeut može, što se mene tiče, da ode u svemirsku stanicu i tamo soli pamet astronautima, mada nije isključeno da bi ga izbacili u vakuum svemira, kad čuju koliko je zatucan i staromodan. Ne zanimaju me gola joga, tai-chi, hrono ishrana i ostali nusprodukti tzv. zapadnjačke karme. Neću preko noći postati životni trener. Znam da ne smem da se nerviram, da posmatram ponor i za sebe. Znam da mi je potreban humor, ponekad do nivoa na kome bi mi zavideli i Njuzovci, čisto da bih preživela. Ustvari, šalim se, bolja sam od njih.

Neću generalizovati ništa i reći da za svakoga ima nade. Nema. No, na ovoj i drugim državama je da onima čije su bolesti degenerativne obezbede život dostojan čoveka, slobodnog građanina.

Ne mislim da treba da ostanemo anonimni. Naprotiv, treba raditi na podizanju društvene svesti u vezi sa F-dijagnozama. Spektar je širok. Nisu tu samo „ludaci“...bože, kako mrzim tu reč. Tu su i dementni, oni koji zloupotrebljavaju psihoaktivne supstance, ljudi sa poremećajima u razvoju i posledicama ratova, traumi i fizičkih bolesti. Zakone o diskriminaciji treba poštovati, na integraciji treba raditi. Pomislite samo, nekad je postojala „ženska histerija“ za koju je lek bio vibrator, a do skoro je homoseksualnost bila patologija. Aseksualnost i neki oblici transrodnosti su to još uvek. Mnoge dijagnoze, poput ove moje, su ostale kontroverzne i predmet su polemike.

To je „ne“, a šta je „da“?

Da, moja budućnost više nije crna rupa. Ne očekujem čuda u ovoj godini, ali ako ih bude bilo, prihvatiću ih raširenih ruku.

Da, ako neko bude prolazio kroz tešku depresiju i ja budem mogla da je prepoznam, znaću da se to ne leči preko noći.

Da, ostajem u Utočištu, šta god ono bilo. Možda ću jednog dana morati da predam palicu reda i zakona, zbog posla i drugih obaveza, no smatram da je na nama koji smo se izvukli da pružimo drugima ruku.

Hvala vam što ste stigli do kraja moje priče...a sada zastanite i pomislite da li možda neko vama blizak ima ovakvih problema. I volite ga. Volite ga, svim srcem!

Komentari

Komentari