Privilegija ili zla kob (pisma iz Estonije)

U nizu od 365 raznoraznih međunarodnih dana, prošle nedelje je u Estonji obeležen Dan pasa. Naravno međunarodni. Mali, srednji i veliki, čupavi i ondulirani, uparadjeni u skupoceniaksesoar, kao i oni manje zainteresovani za svoj stajling, štrapacirali su ulicama i parkovima pod budnim nadzorom ponosnih vlasnika, nezainteresovani i nesvesni da išta treba da slave i obeleže, sem svoje teritorije.

Pored ljubavi prema automobilima, ljubav prema životinjama se može izdvojiti kao retka i posebno uzvišena emocija čiji su Estonci ponosni vlasnici. Ljubimci su im uglavnom psi i mačke, mada ima i pomodne egzotike u vidu ptica sa udaljenih tropskih ostrva, zmija, guštera, tvorova, bezrepih pacova, paukova, i zanemarljiv je broj onih kojima po kući nešto ne leti, gamiže, kriči ili zavija.Psi su ipak najčešći, i to od onih na baterije i tač-skrin i mikro varijanti koji se mogu držati u novčaniku, do onih u veličini teladi za koje je potrebno obezbediti posebno krilo kuće i dnevnu prizvodnju prosečne fabrike mesa i onoga od mesa. Na ulicama su ravnopravni i uvaženi učesnici u saobraćaju. Zimi u zimskoj odeći i čizmicama, uredno upakovani za oštru estonsku zimu, sa najmodernijom svetlećom opremom za severni mrak, a leti prigodno razgaćeni. Obezbeđeni su im parkovi za igru opremljeni peskom, penjalicama, hranom, vodom i drugim zanimacijama. Ogradama su podeljeni na terene za male, srednje i velike „brojeve“ pasa. Šetaju u društvu svojih „roditelja“ koji zbog njih sa sobom vuku nabrekle ruksake sa neophodnostima iz rubrike „za svaki slučaj“. Prosto da poželiš da budeš nečiji ljubimac.

I sve je tako bajkovito i nestvarno, možda pomalo luckasto, u svakom slučaju simpatično, jer, nasavršeniji ljudski atributi vezuju se upravo za volitelje životinja. Ipak, pitanje „šta ovde ne štima“nameće se svakome ko dođe sa strane. Ali kako taj stranac nema baš mnogo vremena za kereća pitanja, rebuse rešavamo mi koji zgubidanimo po Estoniji.

Da li je sreća, privilegija ili zla kob biti estonski ljubimac? Nad njima se bdije i strepi sa najvećom posvećenošću i čuvaju se kao retke dragocenosti. I to je taj momenat! Posesivna posvećenost i strogo zabranena komunikacija sa svojom vrstom. Ukoliko se psi susretnu na ulici, vlasnici pribegavaju najrazličitijim metodama odvraćanja. Iz prepunih ranaca i oklembešenih džepova izvlače keksiće, bombone, štapiće, zavisi od vrste i veličine psa koga ne treba videti ili laveža koji ne treba čuti. Četvoronošci se prodaju za slatkiš i kao hipnotisani zure u svog gospodara, sapliću se u hodu, očekuju još i sa tendenciozno odvraćenom pažnjom, uspešno se mimoilaze sa psom kome se dešava sličan scenario. Ako im ponestane ovog jestivog lukavstva, što je prava retkost, vlasnici šakama pokrivaju oči svojim psima spasavajući ih po život rizičnog vizuelng stresa. Neretko se dešava da grubo budu odvučeni sa staze i uvučeni u prvi haustor ili u vlasnikovom čuvarnom i zabrinutom naručju, pritajeni u nekom jarku, strpljivo čekaju da prođe četvoronožna opasnost u vidu zarazne pošasti komunikativne prirode.

U početku sam se iščuđavala psima kojima kontejner za đubre izaziva zapaženije reakcije nego nailazak njegovog drugara. I vazda pokušavala svojoj ljubimici da „objasnim“ problem. Nikako nije prihvatala čovekove protivprirodne nebuloze i nije se primala na ulično podmićivanje keksom. Ponašala se isključivo u skladu sa svojim instinktima, tako da su pred njom domaćini uzmicali i sklanjali svoje ljubimce sa ulica. Posle tri godine praznog tumaranja i bezupešnog traganja za sličnima sebi, i ona postaje posvećenija zvucima i njuškanju što će joj, valjda, pomoći da sačuva identitet. Drugare praktično ni ne susreće i njeno zanimanje se u tom smeru polako gubi. Moja vesela i društvena mešanka postepeno se i neminovno pretvara u estonskog psa individualistu.

Autor Olgica Marinković

U Talinu 09.07.2024.