Rekvijem za spanać

Potaknut postom mog dragog prijatelja iz ove virtuelne stvarnosti, Dragana Jurića, setio sam se jedne priče iz vremena kada smo mi muški, u tadašnjoj Jugoslaviji,  imali obavezu služenja vojnog roka.

Prvi deo te obaveze, tzv. obuku, završio sam posle nepuna 3 meseca u jednom divnom gradu u Makedoniji u Skoplju. Posle završene obuke, dobio sam prekomandu, u srce Šumadije u Gornji Milanovac, gde sam proveo ostatak vojnog roka od godinu dana.

Pošto sam bio kuvar u civilstvu, završio školu za to, čak i počeo da radim šest meseci pre odlaska u JNA, završio sam u kuhinji garnizona i tamo obavljao spremanje jela. Jednom nedeljno, svaki od nas kuvara imao je zadatak da tog dana bude dežurni vođa smene, koji je bio odgovoran za svu spremljenu hranu toga dana, kao i za sve spremljene količine. Pre početka svakog obroka, dežurni oficir kasarne je ulazio u kuhinju, gde smo mu predavali raport pre početka delenja hrane vojsci.

Jedno moje dežurstvo mi je posebno ostalo u sećanju. Na tom dežurstvu potrefilo se da meni zapadne kao dežurni oficir jedan kapetan, koji je važio za jednog od najopasnijih, i najstrožih oficira. Kada smo hranu postavili na liniju na kojoj su se delili obroci, a za ručak je uvek bilo tri jela, kapetan je ušao u kuhinju. Ja sam mu najpre predao raport, obavestivši ga o jelima koja su spremljena: pasulj(koji je bio neizostavan), musaka...i spanać sa pireom i faširanom šniclom. Sve bi bilo u redu da, kao za inat, taj dan nije došao na red spanać. Kako bih vam objasnio... Spanać je jelo koje sam znao da odlično spremim, svi su ga hvalili, ali, moj stomak nije mogao jednostavno da ga prihvati, a i pomisao da ga jedem mi je odmah stvarala neugodnost. Kapetan je krenuo redom, od pasulja, pa dalje, ja za njim probao svako jelo. Kada smo stigli do spanaća, probao sam da ga elegantno eskiviram.

-Dežurni! Nisi probao spanać!- uzviknu kapetan.

-Na žalost, druže kapetane, ne mogu.- odgovorih ja.

-Molim? Kako to?! Tvoja obaveza je da probaš svako jelo. - nastavi ovaj uporno.

-Druže kapetane, jednostavno ne ide…želudac..- opet sam odbijao.

-Zašto? Jel ti znaš da mogu da te pritvorim zbog toga?

-Čak i po cenu pritvora nema šanse da ga stavim u usta. Jednostavno, u glavi mi se napravi slika da je to trava, a da sam ja neka životinja koja je pase, i žvaće...i gotov sam.

Kapetan me je gledao par trenutaka i posle mrkog pogleda kojm me je posmatao do tada, odjednom je počeo da se smeje.

-E, glupljeg objašnjenja nisam čuo! Hajde, progledaću ti kroz prste, jer me odavno nije neko tako nasmejao...a, i znam da bi vojska bila nedelju dana bez najboljeg kuvara.

Posle toga, pustio je da se ručak podeli i izašao je iz kuhinje, još uvek nasmejan. Inače, kuhinja u tom garnizonu je te godine bila proglašena kao treća po kvalitetu hrane u celoj tadanjoj Jugoslaviji. Jedanput  smo imali  posetu cele tadanje elite vojnog vrha, sa tadašnjim komandantom armije, generalom Mamulom.