Riva

Ako ste srećnik i dođete u Veneciju vodenim putem, prvo će te zakoračiti na Slovensku rivu (Riva degli Schiavoni). Postoji više legendi o njoj. Ispričaću vam tri.

Prva govori o veslačima, robovima koji su dovoženi u ranijim vekovima na ovo mesto. Najbolji su bili Turci zarobljeni na brodovima. Imali su najvišu cenu. Ipak, brojčano, najviše je bilo Slovena (šćavuna) prodavanih u Dubrovniku koji nisu bili pouzdani i nisu bili na ceni. Za njih se govorilo da su Morlaci i da umiru od melanholije i tvrdoglavosti. Ubijala ih je sopstvena strast. Kao i danas, uostalom.

Po drugoj legendi, tu na tom mestu su trgovali Slaveni (Dalmatinci) koji su dolazili brodovima i prodavali sušenu ovčetinu (koštradina).

Treća, pak kaže, da je riva proširena tek hiljadudevetstotinatrideset i neke godine za potrebe B. Musolinija koji je tuda trebao da prošeta sa svojom pratnjom za vreme vojne parade. Drveni trupci su dovoženi karakama (caracche). Musolinijeva ljubavnica je dva dana pre toga dobila prehladu pa je parada otkazana.

Svet je pun legendi, a život neispričanih priča. U veneciji, ma šta drugi pričali, nema mnogo istorije. Ona ne živi od uspomena nego od iluzija.

Venecijanski dužd (koji je boravio u svojoj palati na istoj toj rivi), godinama je živeo u poligamiji sa svim morima sveta, ali je svake godine prstenovao jedino Jadransko, da bi time posvedočio varvarima (nama Slovenima) svoju moć. Mi smo za to vreme klečali pred čađavim kandilom ispod zlatne apside, dok su naši vladari sedlali konje za seobe. 

Predlažem da se podigne spomenik ženskoj cipeli u obliku crne salonke sa štiklom. Toliko veliki da bi se video sa jednog kraja sveta na drugi. Možda čak i hram. Svetom su vladale razne budale i životinje. Vreme je da Evropa, ili bar ovaj njen kulturni deo, izmoli jednu litiju ispod damskih nogu. Duždevima i Patrijarsima  dali smo kolena, raznim kraljevima telo,  prinčevima tame  smo prodali dušu, pa dajmo malo poštovanja ženama.