Slatka osveta (pisma iz Estonije)

Pazarni dan. U rukama mi je umesto cegera torba od ekološkog materijala i minijaturni novčanik koji je istisnuo moj stari pohabani kožni primerak. Veličine prosečne knjige, nabrekao do pucanja, bio je to neobičan trezor vrednosnih papira i neprocenjivog blaga. U njemu sam čuvala potvrde o poštanskim pošiljkama i plaćenim računima, ulaznicu odgledane pozorišne predstave, člansku kartu Gradske biblioteke, vizit-karte utrapljene na brzinu, brojeve telefona raznih majstora, podsetnike i bajate poruke, uzorak konca za heklanje, otkinuto dugme, ključić nepostojeće brave i nešto novca. Sada je u mojoj ruci stvarčica od neobičnog materijala, verovatno ekološkog, veličine je dlana i lako se da izgubiti. U njega nikako ne mogu da smestim svoj dragoceni rudnik. Tako malen, a zjapi prazninom, vrišti bezdanom, podseća me da već neko vreme stojim pred marketom.

Otvaram vrata, propuštam neobrijanog muškarca i ne dangubim pitajući se zašto mi ne nudi prednost na ulasku. Ovde je viteštvo izraz za koji se niko i nikad nije potrudio da nađe prevod i primenu. Merne jedinice za kulturu ne nalaze svoje mesto na ekstremnim hladnoćama. Prilazim kasi, podižem korpu i opet pravim istu grešku - užurbano vadim robu i ređam je na traku. Alo! Ovde nema žurbe! Vremena je na pretek i topla je preporuka da se raskalašno troši. Pa, dobro! Prebacujem u „drugu“ brzinu i otkrivam čari novog pristupa životu. Krajičkom oka opažam da se iza mene napravio red. I taman počnem da uživam u scenariju, kad se pakovanje čeri paradajza nestašno otme iz moje ruke i elegantno raspe po podu. Razbeži se do susedne kase, zaigra oko nogu nezainteresovanih kupaca, pa sve do ulaznih vrata, valjda sa namerom da utekne. Saginjem se, skupljam crvene loptice koje sijaju od radosti, izvinjavam se, jer uzurpiram red za kasom. Ili se meni tako čini? Naravno, opet plod moje uobrazilje. Niko se ne pomera sa svog mesta, niko ne troši pogled na trivijalno zbivanje, čak ni kasirka koja odmara bradu na prepletenim prstima. I niko se ne luksuzira da mi pritekne u pomoć. Svi blude u neku zamišljenu tačku, daleko iznad moje glave, daleko od svih dešavanja.

Odlazim sa nabreklom ekološkom torbom i smišljam osvetu koja će makar nakratko izazvati zbrku u glavama mojih domaćina.

Narednog dana kupujem pakovanje sladoleda od dva evra i plaćam u apoenima od jednog i dva centa. Sa zadovoljstvom se oslobađam sitnine dok kasirka koluta očima, menja boje, tiho reži, prebrojava metalce. Zveckanje novčića stvara napetost. Društvo u redu iza mene postaje sve brojnije. Kako vreme prolazi, tako i najuporniji skreću poglede na epicentar zbivanja. Obuzima ih nepoznati osećaj, vrpolje se, češkaju, premeštaju s noge na nogu. Da li sam isprovocirala urušavanje mentalne discipline koja se neguje vekovima? 

Kasirka po četvrti put greši. Skida zaštitne rukavice. Sada se nestašni gvozdenjaci lepe za znojave dlanove i prave još veću zbrku. Počinje coktanje u dugačkom redu, glasno negodovanje, iščuđavanje. Živa u termometru neraspoloženja približava se maksimumu. Na mom licu počiva nedavno uvežbani izraz nezainteresovanosti.

Novčići u međuvremenu bivaju savladani, ali ja i dalje čekam pred kasom. Dok u vazduhu elektrizira neizgovorenopitanje iscrpljene brojačice, ja joj nedužno pružam ruku tražeći račun. Teško dišući, brišući istom krpom i kasu od istopljenog sladoleda i svoje oznojeno lice, žena savlađuje furiju u sebi, trpa mi u ruku papirić iz kase i proklinje vetar koji me je naneo na ove prostore.