Šta ćemo danas jesti (pisma iz Estonije)

Ovo bi moglo biti najkraće javljanje sa severa. Naime, Estonci nisu fanatici u izučavanju kulinarskih doktrina, ne dangube izučavajući recepte. Suluda potraga za namirnicama i kulučenje pored šporeta – ne biva! Konzumenti su brze hrane kojoj tepaju junk food. Mljackajuje i proždiru, iako im se od nje hvata mahovina na guzici.

Raspoloženje za akcijašenje u kuhinji po pravilu je retka pojava. Ukoliko se i upusti u rizik, prava Estonka uzme najveću (i jedinu) šerpu iz svog kuhinjskog inventara, u nju pobaca kompletan sadržaj iz minijaturnog frižidera (pile sa sve ambalažom, par krompira u ljusci, nekoliko glavica luka – omiljenog joj povrća), prstohvat čarobne himalajske soli, i sve to lepo zalije vodom i krčka na rešou (šporet joj nije potreban, jer nije kitchen person). S obzirom da su sve namirnice ekološki sertifikovane, hemijski obrađene i doterane, raspadnu se i skuvaju za tren, te setakav „specijalitet“ može ubrzo servirati na kartonski tanjir (ne gubi se vreme na održavanje porcelanskih). Pored ovakvih virtuoza sa varjačom lanci restorana brze hrane nikada neće staviti katanac na svoja vrata.

I kao što se u srpskoj kuhinji zadržao uticaj mnogobrojnih osvajača, tako su i ovde najprijatnije ukuse ostavile kuhinje ruskih i nemačkih osvajača. Od ruskih specijaliteta izdvojila bih medveđi biftek kome prethode duge pripreme i komplikovana obrada, sve u cilju postizanja vrhunskog ukusa. Meso ubijenog meveda najpre nekoliko nedelja „sazreva“ u šumi, na trulim panjevima. Noću se smrzava, a danju otapa, po njemu paradiraju kolone mrava, obleću insekti i zunzare. Zatim se drži u pacu, tretira začinima, termički brađuje u starinskim pećima i na kraju servira klot, bez ikakvih priloga koji bi mu izmenili ukus.

Asortiman estonske nacionalne kuhinje uključuje svinjetinu na bezbroj načina, ribu, mlečne proizvode i naravno, krompir, bez koga je trpeza nezamisliva. Od začina je najpopularnija mirođija na koju se može natrčati i u poslasticama. Sir od semenki kima, ražani hleb, meso divljači, krvavice i knedle od krvi, zanatski napici i ostala tradicionalna jela najavljuju „spektakularan“ ulazak na gastronomsku scenu. Optimistično! Moje javljanje sa severa dobija na volumenu.

Pomodarstvo je kod značajnog broja mladih Estonaca izgradilo slepu naklonost prema veganskoj hrani i eksperimentisanju ukusima i bojama. Ovih godina je trendi trošenje crne hrane. Poseban akcenat se stavlja na slatki crni hleb u kome se nalaze brašno i semenke kanabisa. Zatim je tu crna kafa, crni kavijar, crna ribizla, crni čaj, crno mleko, crni tartufi, može u izvornom obliku, a može i obrađeno u blenderu (idealno za prisilno i iznenadno pročišćavanje digestivnog trakta).Na meniju je i crna karamela, kompotirani crni luk, slani i slatki crni „slatkiši“, hrskave semenke maka.Ima toga još: crne šljive, crne bobice, crne masline, crni pirinač, crna testenina, balzamiko sirće, crna čokolada, krvavica, crno pivo, crni sladoled od belog luka, crni hamburger, i sve crno kao decembarska noć na dalekom darkerskom severu.

E sad! Da je hrabrosti, te da Estonac zaluta u bogatu srpsku jesen i živopisni svinjokolj. Da degustira kandirane bombone u vidu čvaraka, šunku koja svojom sredinom presijava svim duginim bojama, slaninu-bajaderu ili možda popularnu sapunjaru od koje će mu i laktovi biti masni, kao i sve ostale neodoljive svinjarije. Idealan način za povremeno (a zatim i dugoročno)odricanje od „crne magije“ i svakog vida gastronomskog okultizma.

Aj, pa prijatno!