Teretana (pisma iz Estonije)

ili

Kako sam zaključala ključeve i izazvala intervenciju specijalnih jedinica.

Veče je bilo kao i svako drugo – hladno i vetrovito, bogato snežnim prizorima. Žurila sam prema teretani ispunjena jedvačekanjem tople sale. I uz plaćeno treniranje mišića, izgradila sam gratis međunarodni incident sa metalnim ormarićem.
Zaključala sam stvari, odradila trening ostavljajući hektolitar znoja za sobom i u hodniku prema garderobi, puna endorfina i samopouzdanja, shvatila da sam sa sportskom torbom, uredno i savesno, zaključala i ključeve od tog ormarića. Šredingerova torba – i postoji i ne postoji.
Pozvala sam obezbeđenje i spremila se na dugo čekanje. Bar da sam ponela štrikeraj!
Posle sat vremena, u teretanu su upala TRI pandura, čak. Sa onim pogledom kao da su došli da me hapse zbog organizovanog kriminala. Raspoređeni u šematizovan trougao-poredak: jedan na čelu, u prepoznatljivom stavu Supermena-supervizora, plaćen da “misli”, drugi sa leve strane sa rukom na futroli pištolja, treći malo udesno, namršten “na opasno”. Glavni je pozdravio, nakrivio glavu i postavljao odsečna pitanja obojena očekivanim intelektom:
– Zašto ste došli? Kako se to desilo? Šta držite u ormanu? Da li vam se ovo već dešavalo?
Posle mojih odgovora koji i nisu mogli biti drugačiji nego spram pitanja, islednik-supervizor obratio se kolegama i naredio:
– Zovi SEKAČA!
Poznavala sam i ja jednog Sekača, ali je on ordinirao u dečijoj crtanoj seriji.
“Drugovi organi” su postajali nestrpljivi, ormarić je tvrdoglavo ćutao, napetost rasla.
Onda je supervizoru telefon zazvonio alarmom kao na pandurskim kolima. Nezadovoljno se rogušio, prekinuo vezu i izdao drugo naređenje svojim podanicima:
– Bez sekača! Ko još uzima odmor u januaru?! Razvaljuj!
Krenulo je pravo nasilje. Odnekud su izvukli macolu, nemilosrdno udarali i zlostavljali moj nedužni ormarić, sve dok tvrdoglava bravica nije popustila i predala se nadmoćnijem obijaču. Moja torba se pojavila stidljivo i skrušeno, kao ratni zločinac. Ceremonijalno mi je pružena i onda vrhunac:

– Gospođo! Molimo vas da kupite novu bravu… i…hm… budite oprezniji ubuduće.

Čuj, OPREZNIJA!

Te večeri nisam ni smršala, ni definisala bicepse, ali sam dobila priču za unuke:

“Deco, baka je jednom zaključala ključeve… i država je reagovala.”

Autor Olgica Marinković