Tragovi borbe

U mirnim i prijatnim jesenjim danima, kada je temperatura blaga, mogu provesti sate i sate sa uživanjem posmatrajući more. Zeleni talasi kao da se utrkuju koji će pre dospeti u njen zagrljaj. Kapi znoja kaplju sa sunca i iskre u peni. Prizor zadihanih talasa koji jure, uprkos svojoj jednoličnosti, neopisivo je zanimljiv.

Slana voda puna algi, školjki i riba pokretana vetrom u večnom ritmu kruženja, ostavlja utisak duhovne snage nečeg beskrajnog. Tih dana kamen pod nogama nije vreo kao leti, po njemu svetlucaju lokvice okružene morskom travom koja se zeleni na svetlosti dana. Iz okruglih otvora koje su izdubile školjke izlaze mehurići čim preko njih pređe talas koji izbacuje bele ruže na plišane stepenice. To kamen diše punom mahovinom. 

U sumrak more postaje nalik prosutom vinu. Zalazak sunca se razmeće svojom čarlijom, priroda je puna mašte. Počinje noć na crvenoj pozadini neba. U daljini, prema crkvi San Giorgio Maggiore, crne gondole izgledaju nepomične. Iznad glave proleće pijani galeb u krivudavom letu.

Sav taj huk, buka i silovitost dana padaju u spokoj kod samih nogu obale. Njeno malo stopalo je početak i kraj sveta. Mesto gde se završava more. Voda se cedi niz napukle kamene ploče od škriljaca i vodeni rakovi odlaze na počinak. Kad ona zagazi u vodu borba prestaje, more i kopno sklapaju primirje.

Samo ja drhtim od uzbuđenja.

Ranom zorom, očajna voda zelena od besa nastavlja da nasrće na kamene blokove sa svojim penušavim gnevom. Krv vri, život pulsira, borba se nastavlja. Zidovi palata pocrneli od vlage se ne predaju, već prkose pomahnitalim talasima. Na pečenoj cigli tragovi stoletne borbe, a more k’o more prodire kroz pukotine i izbija u vidu blistavog belog mlaza nalik na vodeni vatromet.

Svuda tragovi borbe, vidljivi kao na mom licu.