U Talinu nikada nije dosadno (pisma iz Estonije)

Ponedeljak je bio medjunarodni Dan zahvalnosti pahuljicama. Malo kome je poznat ovaj praznik i ne zna se ko je njegov autor ali eto još jednog razloga za praznovanje. Severni svet ga vezuje za četvrtu advent sveću te se i pahuljama posrećilo i pripao im deo velikog slavskog značaja. Ko bi rekao da će maleni heksagonalni kristali pobuditi toliko interesovanje? Čeprkajući po „pamtiveku“ možemo pronaći da su se njima naučnici počeli baviti poodavno. Johan Kepler je bio pionir u proučavanju kristala leda. Rene Dekart je prvi dao detaljan opis strukture pahulje. Robert Huk je prvi posmatrao pahulje pod netom otkrivenim mikroskopom, a prva fotografija ove neobične tvorevine pojavila se 1885.g. Romantičari su ih u stihovima upoređivali sa biserima i kristalima, sa zaleđenom srećom, suzama i drugim srceparajućim pojavama. Lepota i besprekorna konstrukcija pahuljice inspirisali su draguljare celog sveta koji su fascinantnim umetničkim izrazom objedinili ove besprekorne atribute u skupocen i redak nakit. Lagana i krilata, vazdušasta i savršena. Ove zime su male, nežne i drage pahulje rešile da se udruže i zajedno upriliče gala proslavu za svoj Dan zahvalnosti. Raskalašnim trodnevnim slavljem skrenule su na sebe golemu pažnju - zatrpale su pola Estonije i svi smo im na tome beskrajno „zahvalni“, naročito ja. 

Četvrtak. Konačno predah od praznika! Pahuljasta prašina se slegla a nežne, drage i razuzdane pahulje upravo se nalivaju rasolom i leče mamurluk. Ulice su ofrlje očišćene, kazne za traljavost naplaćene, vetrušina nastavila svojim tempom, i kad se učinilo da je sve postavljeno na pređašnje koloseke, eto nama ledene kiše. Pada i ledi sve čega se dotakne na svom putu. Zemlja, kamen, drvo, vazduh. Svaki pokret dotaknut nevidljivom ledenom rukom  zamrznut je u svojoj nameri. Automobili se vuku ulicama kao isprebijani a pešaci kako se ko snašao. Svašta se tu od pomagala može videti. Najneobičniji zimski aksesoar, od skijaških štapova do istrošene metline motke. Na nogama su instalacije vredne zavidnog mesta na svetskoj izložbi čuda neviđenih. Kreativne moći vlasnika razmahane su do neslućenih visina - od najsavršenijih anti-klisko dodataka cipelama, preko iskrojenih starih čarapa i gumica za tegle, pa sve do krplji sa Aljaske. Najhrabriji, oni koji su ubeđeni u svoje moći bez pomagala, prema svom cilju kreću se praveći groteskne i krajnje živopisne piruete života i smrti. Proklizavaju, veslaju rukama i nogama, posrću, padaju, ustaju i tako do neizvesnog kraja. Kako bi pomogli životno ugroženom građanstvu i olakšali im u izvođenju egzibicija, grad se pobrinuo da na svako autobusko stajalište postavi kontejnere sa „granitnim čipsom“ tako da putnici i sami mogu da se „posipaju“ dok čekaju prevoz. Dodatne vreće istih mrvica podeljene su i vlasnicima kuća i svim stambenim objektima. Pa ti sad probaj da se prospeš po ledu!

Kad se učinilo da je i ovaj problem saniran, a pešaci počeli slobodnije da se kreću po gradu, pred estonsku policiju stavljen je novi zadatak. U pograničnom gradu Narvi, ispred škola i na ulicama, postavljene su patrole koje su revnosno obavile „raciju“, i posle višečasovnog razmatranja u policijskoj stanici, iznele detaljan izveštaj u kome stoji da 80% pešaka ne nosi svetleće stikere. Naime, u svim zemljama severa, koje su većim delom dana u mraku, postoji zakon koji propisuje nošenje svetlećih obeleživača. Zbog, kako kažu, razočaravajućih rezultata, policija će nastaviti da prati situaciju i u drugim gradovima, da uručuje opomene, a u slučaju ponovljenih prekršaja, biće izrečene novčane kazne. Tako se pristupilo rešavanju „gorućeg“ estonskog pitanja. Jer, od stikera zavisi naša bezbednost.

E! Da ne bih došla u sukob sa zakonom, a moram u veliku nabavku jer se primične praznični SARMAgedon, ja se po gradu krećem kao Božićna jelka iz Rokfelerovog centra. Stikeri, komada bezbroj – zlu ne trebalo. Zakačeni su po tri za rukave, za ukrasne kopče po jedan, na porubu od jakne klate se kao rojte na draperiji carice Katarine, ima ih na kapuljači, na rancu, na rukavicama se podrazumevaju. Uredno sam i do zuba „naoružana“ i opremljena. Na cipelama kramponi i anti-klisko navlake, u džepu poneka „tegleća“ gumica, što je sigurno, sigurno. Na leđima džačić sa rizlom, u rukama dva omanja prigodna balvana umesto skijaških palica, na glavi kapa sa rudarskim reflektorom jer će svanuti tek za koji mesec, oko vrata radio-prijemnik zbog vesti o prestanku „krizne situacije“.

I ove zime „Medrano“ cirkus u Talingradu.