Učiteljica

Pre 20 godina umro mi je otac. Na dan sahrane, rodbina i prijatelji su se skupljali kod nas, kako bi zajedno krenuli na njegov poslednji ispraćaj. U jednom trenutku zvonio je telefon i ja sam se javio:

-Dobar dan! Meni bi trebao Duško Đ.- reče glas sa druge strane..stariji, ženski.

-Ja sam, izvolite!

-Ovde je Ana, vaša učiteljica..nadam se da me se sećate. Primite moje iskreno saušešće, vi i vaša porodica-reče gđa sa druge strane, a ja ostah zaleđen. Prošlo je skoro 25 godina otkako smo otišli od nje i nastavili svojim putevima.

-Oprostite, jako sam iznenađen. Kako ste saznali i našli me.- rekoh onako zbunjen.

-Videla sam u novinama, odmah sam se setila ko je i čiji otac. Vi znate koliko sam cenila vaše roditelje i vas, kao izuzetno dete. Toliko mi je žao zbog vašeg gubitka, nadam se da vam je majka živa- reče moja učiteljica, dok joj je glas podsrhtavao.

-Jeste. Teško joj je, ali tu smo, žena, ja i unuka..imam ćerku koja baš najesen kreće u školu. Dok smo razgovarali, sećao sam se te tihe, sitne žene, koja nas je tih prvih četiri godine, uvodila u svet znanja, učila svemu što nas čeka u životu. Bila je i stroga i nežna..imala je vremena da svakom pokloni svoju pažnju.

-Oprostite mi, Duško..žao mi je što ne mogu doći na sahranu. Godine uzimaju svoj danak, bolesna sam i veliki bi mi to bio teret.

-Molim vas, učiteljice, zašto mi govorite vi?Pa vi ste stariji od mene.

-Duško, pa vi ste sada čovek, zreo, imate svoju porodicu, vi ste jedan od mojih uspeha. A, zaboravili ste da sam vas učila kako osobama koje zaslužuju poštovanje treba se obraćati sa Vi. Sada vas pozdravljam i želim vam svu sreću ovog sveta.

-Potrudiću se prvom prilikom da vas obiđem, čim prođe ovaj period žalosti. Hvala vam,od srca! Ovo nikad neću zaboraviti.

Posle nekoliko meseci i moja ćerka je krenula u školu. Setio sam se učiteljice i hteo da sa svojom porodicom odem da je obiđem. Pronašao sam broj u imeniku i nazvao.

-Halo, dobar dan! Da li je to stan učiteljice Ane P.?-rekoh

-Jeste, ovde je njena ćerka, a ko ste vi?

-Bio sam njen đak, mogu li je dobiti?

-Žao mi je gdine. Mama je umrla pre mesec dana, rak je učinio svoje, odmorila se, dugo se mučila.

Malo smo razgovarali, ispričao sam joj za njen poziv i kada sam prekinuo vezu u srcu me je steglo, jer nisam uspeo da stignem da je vidim. Ostala su samo sećanja na te prve školske godine i velika zahvalnost za sve ono što me je naučila, a najviše da budem čovek.