Urgentni slow motion (priče iz Estonije)

Zemlja u kojoj živi 1370 000 stanovnika, od toga u glavnom gradu oko 450 hiljada duša. More, mnogo zenila, šuma i čistog vazduha. Savršeni uslovi za zdravlje. U obilasku zdravstvenih ustanova, nailazi se na besprekorno čiste i uglancane čekaonice.  I besprekorno prazne. Na svakom koraku, verovatno zbog nedostatka pacijenata, buja veštačko rastinje u ukrasnim bačvama modernog dizajna, sa zvučnika se razleže ćurlikanje ptičica ili relaks-tonovi, mirisi su takođe opuštajući, sa ogromnih displeja se nevidljivoj publici propagira napredni sistem koji vodi u dug život i besmrtnost. Petogodišnja Reforma zdravstva unela je digitalizaciju do krajnjih granica (nesavladivosti) i rekao bi posmatrač sa strane da sve fercera. I ko bi se usudio drugačije da misli kad je zemlja deklarisana kao jedna sa  najuređenijim sistemom u Evropi i u koju je nahrupilo oko 40 000 stranaca da u njemu živi i uživa.

Onog momenta kad zdravstveni turizam poprimi formu zahteva za praktičnu potrebu, priča se prebojava drugačijim tonovima. Do savršenstva uređen zdravstveni sistem doživljava se kao nedostižni futurizam u punom značenju reči. Doktori postaju krajne virtuelni, a ulogu nekakvih transmitera preuzimaju sestre sa igricom gluvih telefona u kojoj je glavni cilj odvraćanje pacijenta od narušavanja vaspostavljene “higijene”. Njihova nezajažljiva zainteresovanost za simptome bolesti u “sitna creva” po kojima prekopavaju kao da će naći sveti gral, prevazilazi vrhunski nivo igrice a završava se univerzalnim savetom o ispijanju čajeva i boravku na vazduhu koje podrazumeva besomučne šetnje. Uz telefonski savet se gratis dobija obećanje o terminu za odlazak u laboratoriju. Termini za zakazivanje kod nedodirljivih i manje-više nevidljivih lekara rezervišu se u martu za novembar, te se stiče utisak da u Estoniji ipak živi 3,5 milijarde ljudi. Bolesnih, naravno.

Druga, manje popularna solucija, jeste odlazak u urgentnu bolnicu, što podrazumeva da pacijent poseduje prethodne sposobnosti za procenu urgentnih stanja.

Pacijenta, pred kojim se automatski otvaraju vrata dobrodošlice, najpre dočekuje uniformisani “lakej”, servilno ga uputi do obližnjeg displeja na kome se osmehuje desetak mogućnosti boravka u pomenutoj ustanovi, po sistemu biraj ago šta ti drago! Kad izleti papirić na kome stoji dobitna kombinacija brojeva, potencijalni dobitnik je dužan da prati svetleće signale na zidovima, jer oni će u jednom trenutku zablinkati njegovim brojem. I gle čuda! Zvučni signal i 553 blinka obećavajućom zelenom bojom. Ovaj poziv pacijenta odvlači do šaltera iza koga ga pozdravlja vlasnica vrlo veštačkih trepavica i očekuje odgovor na pitanje otkud on ovde. Kad joj sa bolnim grčem na licu iznese svoju muku, ona mu bezvoljno objasni da se “maskira” protiv virusa i prstom, na kome stoji još jedna plastična i špicasto preteća tvorevina, pošalje ga na mesto. Sedi,kec! Odatle mučenik opet vrti glavom kao sova i prati gde će se pojaviti njegova dobitna kombinacija, ulaznica na sva urgirajuća vrata ustanove. I opet ne može da veruje šta vidi. Njegov broj skakutavo blinka i poziva ga na drugi kraj hodnika gde se uputi nimalo skakutavo, već prilično povijeno od bolova. Tamo mu urade analizu svih tečnosti čiji je ponositi vlasnik, stave šifriranu narukvicu i vrate na mesto da sačeka Mengeleovu milost. Što je bilo urgentno, bilo je.

A u čekaonici društvo malo ali odabrano. Dvadesetak “na smrt bolesnih”, zabavljenih raznim poslovima. Stolice poređane kao u bioskopu, čeka se lik koji prodaje semenke i kikiriki. Pacijent sedi pored dve starije gospođe zadubljene u ručni rad, tri klot, dva frket. Pored njih deda oslonjen na štap, zanesen u svoje misli koje svako malo prekida ruska himna sa njegovog telefona i ćerkin zabrinut glas. U drugom redu su tri momka, vredno rade na računarima, ne dangube, rade od kuće, mislim od bolnice. Pored njih žena čita knjigu. U trećem redu se ispija kafa sa automata i vode abrovi, a u četvrtom četiri omladinca ludo se zabavljaju na telefonima. Sve urgentna stanja, ni stručno lice se ne bi moglo odlučiti ko je tu prioritet.

Na naspramnom zidu stoji ekran veliki kao bilbord na gradskom stadionu. Na njemu je trijažni protokol. Obojen, ispisan na tri jezika, ne možeš da ga ne razumeš. Jedino nema objašnjenja kako da se i u kojoj rubrici pronađe onaj koga tretiraju kao urgentnog. Crvena boja označava prioritet nad prioritetima. Narandžasta čekanje oko petnaestak minuta, žuta ga prolongira na sat vremena. Zelena je pojam čekanja rastegnut na tri sata, a plava ne daje garanciju ni na šest sati, već kao najrastegljiviji pojam, pruža šansu svima koji se bave heklerajem, programiranjem za NASU ili kakvim drugim konstruktivnim poslovima, da ih bez žurbe i kvalitetno obave.

A pacijent sa bolovima, po isteku šestog sata, pošto uviđa da nije bitan, prestaje da bude hitan i zakunja u neprovetrenoj, takoreći zablindiranoj, čekaonici u kojoj je odavno nestalo kiseonika, jer ni on nije bitan. 

Ruska himna se još jednom oglasi, deda odsluša ćerkin glas, škojocne zubnom protezom i pomirljivo joj otpevuši:

-Записали, запомнили, забивали. (Zakazali, zapamtili, pa zaboravili.)

Autor Olgica Marinković