Veštičin bunar (pisma iz Estonije)

Velika livada i retko rastinje izazivaju zelenom svežinom i manastirskom tišinom. Narušavaju je samo šušketavi koraci moje tročlane familije, računajući i kućnog ljubimca. Nailazimo na tablu sa natpisom PRISTOJNA OSOBA NE IDE NAPRED SA PSOM. Uzalud pokušavam da ovu zabranu „objasnim“ psu koji je već daleko u šipražju i bavi se razmenom kerećih SMS-ova.

Pogled nam privlači niski ozidani bunar sa drvenim poklopcem ispod koga zjapi mračna dubina. Upravo tu, pre 3000 godina, počela je drevna narodna priča o Tuhali i Veštičinom bunaru.

Tuhala je najveće porozno kraško polje u Estoniji, gde kroz lavirint podzemnih pećina protiče nevidljvih 15 reka. One stvaraju pritisak koji periodično izbacuje na površinu ogromne količine vode. Ono što se ne zadrži u bunaru, preliva iz njega i potapa čitav okoliš. Dešavanje se vezuje za kraj marta i početak aprila a dužina trajanja je od jednog dana do tri nedelje. Voda se izliva brzinom od 100 litara u sekundi, braonkaste je boje zbog močvarnog porekla i stvara efekat prirodnog fenomena koji ga svrstava u evropske raritete.

Da bi se Tuhala doživela kao čudo u pravom smislu reči, pobrinula se, može se reći, fanatična pristrasnost prema mitološkom odnosu prema prirodi i tumačenju pojavnih fenomena. Poznato je da Estonci odbacuju klasičnu  religiju i da su drevna verovanja i danas ugrađena u njihovu kulturu. Preko 60% populacije veruje u životnu energiju koju pruža priroda, te se i njihovo obraćanje Tvorcu odnosi na boga koji u njoj obitava. Otuda i vera da se ljudski gresi pronose kroz prirodu kao odjek i da su kazne surove: nestanak jezera, šume koje odlutaju bez povratka, pretvaranje mahovine u kamen.

Nije retka pojava da Estonac zagrli drvo i izgovori molitvu, jer smatra da mu tako odaje poštovanje. Postoji zapis da je sveta kleka u drevnim estonskim vremenima bilo najpoštovanije drvo i da su muškarci, prolazeći pored njega, skidali šešire. Danas se grančice kleke, uvezane u snopove, koriste u saunama.

Sličan je odnos prema rupama u zemlji za koje postoji verovanje da se moraju hraniti novčićima. Na Tuhalskom polju postoji 80 rupa. Otvaraju se u razmaku od po nekoliko decenija. Različitih su dimenzija, od onih veličine pesnice pa do onih koje ostaju kao krateri i pećine. Najpoznatije su Konjski otvor, nastao kada je na tom mestu  propao i stradao konj doveden na ispašu. Druge dve su Svekrvina i Svekrova rupa, ali poreklo njihovih naziva za sada ostaje misterija.

Još jedan kuriozitet Tuhale je otkriće staro koliko i sam kraj. Naime, u neposrednoj blizini bunara nalazi se hrastovo stablo za koje se veruje da zrači posebnom energijom i da je svako doživljava na drugi način. Potrebno je samo prisloniti dlan na energetsko polje da bi se osetilo emitovanje toplote, hladnoće, gravitacije ili blago zujanje.

Objašnjenje naziva ovog čudnog bunara vezuje se za „mutne radnje“ lokalnih veštica i čarolija kojima zamute i uzburkaju podzemne vode, a ove se uz „ključanje“ i veštičiju vrisku izlivaju iz mračnih dubina.

E sad! Od pobrojanih čuda, moja mala družina doživljava samo neobično ugibanje i mekoću trave pod stopalima, jer se čitav teren Tuhale ponaša kao veliki sunđer. Zato „pokajnički“ napuštamo poprište čarolija, sve u nadi da se ne pojavi realna „ruka zakona“ i ne napiše nam kaznu za naglašeni „ateizam“ i prenaglašenu „nepristojnost“.