Žorik (pisma iz Estonije)

Poslednji pas lutalica u Talinu. Titula koja se u Estoniji odavno ne može dobiti, jer svaki pas ima svog gospodara. Dugi niz godina Žorik se nije dao uhvatiti. Zvali su ga Kummituskoer ili „pas duh“, a živeo je na ulici više od deset godina. Ovo je zabeženo u retke talinske rekorde. Meštani su mu pružali zaštitu od nevremena i hranili ga. Tumarao je poznatim ulicama svog kraja, „obilazio parohiju“, njuškao, jurcao, radovao se i voleo slobodu koju drugi psi nisu mogli da iskuse. Pre dve godine, nesmotrenost i glad nakratko su ga lišili te privilegije. Uhvaćen je i smešten u prihvatilište za pse iz koga je ubrzo vešto utekao. Iste godine, poznati talinski vajar Kain Rezev, po Žorikovom modelu, izvajao je  skulpturu od gline koja je simbol svih beskućnika u Estonji. Podignuta je donacijama zaposlenih u prihvatilištu, a nalazi se na platou tržnog centra u kome je provodio najviše vremena grejući se i čekajući topao zalogaj.

Estonci vole životinje, naročito pse i mačke. Činjenica je da skoro svaka kuća ima ljubimca. Prema njima se ponašaju izrazito zaštitnički i brižno. Ali, kako u svakoj ljubavi postoje izuzeci, tako i u ljubavi prema životinjama. Upravo zbog odsustva tog uzvišenog osećanja, legendarni Žorik uspevao je da izbegne ljudskoj milosti čitavu jednu deceniju. Iako se vešto sklanjao i izbegavao susrete sa ljudima, dogadjali su se susreti sa onima koji nisu štedeli na načinima za ispoljavanje svog gneva i neraspoloženja. Tukli su ga, šutirali, polivali vrelom vodom, pucali u njega, jednom su ga bacili u vatru. Retko se dešavalo da neko pruži ruku da ga pomazi. Skupo je plaćao svoju slobodu.

Zabeleženo je da je jednom bio teško povređen i da ga je neko našao u besvesnom stanju i odneo na kliniku za životinje. Bio je u desetodnevnoj komi, ali se kao pravi borac, ubrzo oporavio i otrčao u svoju ulicu da se još neko vreme uspešno sklanja od zlih ljudi.

A onda mu je prišla starica kojoj je bojažljivo dozvolio da ga pomazi po glavi. Sprijateljili su se i Žorik je ubrzo pristao da bude u njenoj kući. Nepoverenje je verovatno nestalo sa neprimetno nagomilanim godinama. Radost je bila obostrana. Starica je dobila društvo a pas redovne obroke i toplu ljudsku reč.

U Novogodišnjoj noći počele su neprijatnosti i nevolje. Pas je danima odbijao hranu, bolno cvileoa zatim upao u totalnu apatiju. Smešten je na kliniku u teškom stanju. Otkrivena mu je poodmakla infekcija bešike, promene na bubrezima i lekari su bili mišljenja da se ovoga puta neće izvući. Dobijao je terpiju i bio prisilno hranjeni posle tri dana iznemogli veteran počeo je da se oporavlja čime je jasno pokazao da neće odustati. Po rečima lekara, u njemu je radio večni motor. Kada je prešao prag „svoje“ kuće, činilo se da je potpuno zdrav.

Obradovana, starica je sve činila da psu povrati snagu. Donosila mu je sa pijace najbolje zalogaje svežeg mesa, tepala mu i bodrila ga da što pre ozdravi. Ipak, 17. januara Žorik je zaspao i zauvek napustio svoju gospodaricu.

Tuguju ljubitelji životinja. Svraćaju da vide spomenik kome je pridodata figura mačke, jer je Žorik imao prijatelje i u mačijem svetu. Deca donose svoje plišane igračke, odrasli pale sveće. Na ceduljici koju je neko ostavio pisalo je:

„Mirno putuj svome nebeskom čoporu.“