Mesta i sudbine

Kosa mi je pobelela od godina, a koža ispucala od sunca.

Tajna svake lepote se krije u detaljima.

U sumrak more postaje nalik prosutom vinu. Zalazak sunca se razmeće svojom čarlijom, priroda je puna mašte. Počinje noć na crvenoj pozadini neba.

Palate na obali preko dana izgledaju kao stari koferi izlizani od putovanja.

Zapitkuju me za porijeklo i značenje pera zataknutih za retrovizor, objašnjavam da ih često nalazim, sporazumjevamo oko naziva ptica, putnik sa neobičnom frizurom sa zadnjeg sjedišta podiže svoj dred u koje je upleteno pero slično sokolovom, a onda mi pokazuje na ruci tetovažu perja i skoro uglas izgovaramo „ Feather people“ ( Ljudi perija ).

Neću više da se odazivam na svoje ime. Neću više da izgovorim ni jednu reč. Promeniću i ime, tako me neće moći niko prizvati natrag.

Gledajući ih polagano, setio sam se kada su slike nastajale…od rodjenja, prvih koraka, polaska u školu…celo njeno odrastanje. Zastao sam na jednoj slici gde je uslikana za stolom, ispred nje sveska i knjiga, a ona premorena, skoro zaspala.

Čim zgazim nogom na rivu Schiavoni osećam se kao da sam zakoračio u svoj autoportret ispunjen vedrim nebom i plavim morem.

Njihovo je mjesto uz oblake i ptice.

Večita težnja mlitavih i podgojenih tela za morem. Nezadovoljena strast. Nemir i maske na svakom licu.