Mesta i sudbine

Deda Đura je stajao na prozoru i posmatrao momke iz komšiluka, koji su na igralištu igrali košarku. Prethodne večeri, ti isti momci su pravili veliku galamu, pili alkohol i dugo smetali komšijama. Neko iz komšiluka je zvao policiju, ali su oni, videvši ih da dolaze, pobegli. “Kako su dobri u košarci”- pomislio je.

Poznavao ih je sve, još od malih nogu..znao im je i roditelje, mahom, kao decu.”Dobra su to deca”- u sebi reče. Obukao se,obuo i sišao dole.

-Bojane!-viknuo je

Odmah sam pomislio:"Mrak...šuma..pa ja sam gotov!

Ispred moje zgrade, na početku ulice ima jedno staro drvo u čijem podnožju je napravljena klupa.

Stara poslovica kaže:“Bog je na nebu, na zemlji kum!“

Preko pola lista stajala je crvenom olovkom napisana jedinica, sa potpisom i ispod toga...

Prepoznao sam svoje lice u njenim zenicama i poželeo da se tu nastanim. Dozvolio sam da me zavede. Ponovo. Po ko zna koji put. Potraga za izgubljenim vremenom je jalova rabota, ali lepa dok traje.

-Oprostite, jako sam iznenađen. Kako ste saznali i našli me.

Izlazeći, ispod oka je pogledao u njihova nasmejana lica, koja su već i zaboravila neprijatnu epizodu i bilo mu je drago zbog toga.

Verujte mi da nisam video odavno nekoga da toliko pažnje i ljubavi poklanja tim životinjama, a najbolje je to što i konji vole nju.

Njegova jedina mogućnost širenja bile su reči, sejanje ideja o neprolaznom.

Pages