Mesta i sudbine

Neću više da se odazivam na svoje ime. Neću više da izgovorim ni jednu reč. Promeniću i ime, tako me neće moći niko prizvati natrag.

Gledajući ih polagano, setio sam se kada su slike nastajale…od rodjenja, prvih koraka, polaska u školu…celo njeno odrastanje. Zastao sam na jednoj slici gde je uslikana za stolom, ispred nje sveska i knjiga, a ona premorena, skoro zaspala.

Čim zgazim nogom na rivu Schiavoni osećam se kao da sam zakoračio u svoj autoportret ispunjen vedrim nebom i plavim morem.

Njihovo je mjesto uz oblake i ptice.

Večita težnja mlitavih i podgojenih tela za morem. Nezadovoljena strast. Nemir i maske na svakom licu.

Zovem se Nikolina. Najmlađa sam žrtva nasilja u porodici. Rođena sam na današnji dan kao zdravo i srećno dete.

Kurt Kobejn je govorio: “Ukoliko umreš onda si srećan u potpunosti i tvoja duša nastavlja živeti negde drugo. Ja se ne bojim umiranja. Totalni mir nakon smrti i pretvaranje u nekog drugog je najbolja nada koju imam.”

Osamdesetih godina prošlog veka, kada još nisu postojale razne društvene mreže, postojala je jedna radio emisija na radio 202 koja je spajala ljude. Zvala se”Ozon” i puštala se nedeljom od 20h. Voditelji su bili Vlada Jevtović, sada pokojni i Darko Kocijan, sjajni ljudi koje sam imao čast da upoznam.

Gost potrala Aleksandra Lazarević

Gost portala Aleksandra Lazarević