Mesta i sudbine

Samozvane ili uz nečije dovitljivo kumovanje, Estonija, Latvija i Litvanija poznate su pod imenom baltički tigrovi. Tri susedne zemlje koje su se sopstvenim snagama i  istrajnošću, kao tigrovi, borile i izborile za oslobođenje od komunističkog zagrljaja sovjetske imperije. Skok iz dugogodišnje tame prema svetlećim uzorima zapada takođe podseća na nezadrživ osvajački pohod pomenute životinje. Stoga, pored „harizmatičnih“ Estonaca, ne bi bilo zgoreg pomenuti i komšijske tigrove, tek da ne naoštre zube zbog zapostavljanja.

Tog 23.avgusta 1989.godine, tačno u 19 časova, napravljen je najduži ljudski lanac u istoriji. Dva miliona ljudi, žena i dece svih uzrasta uhvatili su se za ruke i formirali 675 km puta koji je simbolizovao mirne demonstracije i uzvišenu želju za slobodom.

Našla sam se usred nepregledne gomile stvari (svojih, valjda) i nisam znala odakle bih počela. Ideja o dvonedeljnoj selidbi osujećena je kratkim pogledom na imovinu stečenu (tada već) trogodišnjim estonovanjem. Dva pečalbarska tanjira sa pripadajućim priborom za jelo i posteljina, komada dva, poneli su se kao krajnje neodgovorni gremlini. Toliko su se umnožili, da ni lokalni banditi, koji su nam opelješili stan, nisu ostavili veliku prazninu. Naprotiv! Bilo je tu svega.

Biti nomad božja je volja, dakle, ni kazna ni privilegija. U mom slučaju, to je usud! Upotrazi za još jednim novim prebivalištem (sadašnje je dotrajalo), ponovo tumaram Talinom. Avantura koja, od surfovanja po netu, pa do susreta sa ljubaznim brokerima, zvuči zanimljivo. Ali kada se otvore prva vrata, priča dobija sasvim novu dimenziju. Ponuda stanova je šarolika, a dva najzastupljenija stila su deplasirani, ali neizbežni soc-realistički i trendi skandinavski.

Ponedeljak, kišovito oktobarsko jutro, temperatura negde oko nule, retki prolaznici sa kapama, rukavicama, toplim jaknama i u šorcevima (!). Uobičajena odevna kombinacija, jer je početak oktobra označio i početak sezone kupanja na Baltiku.

Ovo bi moglo biti najkraće javljanje sa severa. Naime, Estonci nisu fanatici u izučavanju kulinarskih doktrina, ne dangube izučavajući recepte. Suluda potraga za namirnicama i kulučenje pored šporeta – ne biva! Konzumenti su brze hrane kojoj tepaju junk food. Mljackajuje i proždiru, iako im se od nje hvata mahovina na guzici.

...U trpezariji, za velikim drvenim stolom, sedi sredovečni muškarac i tihim glasom priča o događaju od pre dvadeset sedam godina koji je ženi i njemu u potpunosti izmenio život. Te večeri, ispratili su svoje bliznakinje do luke da bi se ukrcale na trajekt „Estonija“. Devojke su bile profesionalne plesačice i putovale su u Stokholm gde ih je čekao zanimljiv angažman. Nažalost, 28. septembra 1994. godine „Estoniju“ su progutali talasi Baltičkog mora.

Iako u kalendaru piše jedno, sinoptička situacija u Estoniji beleži sasvim drugačija dešavanja. Početak avgusta je već, čini se, označio dolazak jeseni. Od tada sunce sve češće izostaje, temperatura se zakucala na desetom stepenu, Baltik se ustalasao i ružno potamnio. Pravo leto trajalo je čitavih mesec dana, što na severu, do ovih godina (globalnog otopljavanja), nije bilo realno. Oni koji su bili spretni i brzi nisu gubili vreme na iščuđavanje, već su svaki sunčani momenat eksploatisali do maksimuma.

Pazarni dan. U rukama mi je umesto cegera torba od ekološkog materijala i minijaturni novčanik koji je istisnuo moj stari pohabani kožni primerak. Veličine prosečne knjige, nabrekao do pucanja, bio je to neobičan trezor vrednosnih papira i neprocenjivog blaga.

Ribar uhvatio egzotično vodeno stvorenje iz reke Parnu, prvi put viđeno u lokalnim vodama pre devedeset godina - još jedan događaj koji je uzbunio estonsku javnost, ovoga puta i naučnike širom zemlje.