Mesta i sudbine

U dobro snabdevenom i tematski definisanom magazinu odigravala se velika “drama”. Grupa veselih devojaka isprobavala je kostime za karnevalsku subotu. Prebirale su po ofingerima, glasno komentarisale, uzvikivale, smejale se. Naslanjale su šarene kostime na sebe, vrtele se pred ogledalima, pevušile. Potpuno izmeštene u nepoznata vremena i tajanstvena zbivanja. Za to vreme, na drugom kraju ove neobične prodavnice, njihova drugarica posvećeno je prekopavala po starom drvenom sanduku iz koga je kipeo raskošni aksesoar.

Na početku mog estonovanja stanovala sam u ruskom delu grada, u carstvu „bele cigle“ i betonskih blokova, „složenih“ u stambene objekte za sva vremena. Tu negde, iako još vremešniji, stidljivo je i dementno provirivao svetionik, sentimentalno osveženje soc-realističkog proživljavanja današnjice. Treptao je čkiljavom svetlošću, danonoćno stražario i samovao i čini se da sam ga samo ja oblazila.

Silame, nekada Silamagi, nalazi se na estonsko-ruskoj granici, ima oko 13000 stanovnika i predstavlja malu, ali zanimljivu i rado posećenu destinaciju turista iz Narve i Sankt Peterburga. Prvi zapisi o njegovom postojanju datiraju iz 1500.godine. Jedan je od mnogih sa nekadašnje liste zabranjenih gradova.

Priča o ostrvu Saaremaa počinje pre više od 5000 godina. Hiljade ispisanih strana svedoče o brojnim ratovima i osvajanjima, o smenama vladara, o divljanju samozvanih vikinga-piratskih plemenakoja su vršljala Baltikom, o gladi i insektima, bolestima znanim i neznanim, o nezamislivoj ljudskoj katastrofi kao pratećem vokalu svakog krvoprolića.

Uzaludno pretražujem objave vremenske prognoze ne bih li naišla na nagoveštaj otopljenja, otapanja, cvetanja, nečega što neće podsećati na zimu. I kako je i danas svanulo nekakvo „večernje jutro“, namrčeno i hladno, odlučila sam da ga ignorišem.Velikodušno sam utrošila svojih petnaest minuta za pripreme i boravak na „vazduhu“ i otisnula se prema Piriti.

U nestrpljivom iščekivanju proleća, a iskreno se nadam da će navratiti bar na kratko, otvaram balkonska vrata, puštam estonske vetrove koji mi u sekundi izbistre um i podsete na razgovor sa jednim brokerom. Pokazivao mi je stan dajući šture informacije o nekakvim neophodnostima, malo je reći da je bio neprofesionalno uzdržan. Potpuno nezainteresovan i indiferentan! Tapkao je po sobama i zurio u svoja stopala upakovana u čarapice na trešnjice.

TERE!

Na estonskom zdravo.

Zimski praznik istočnih Slovena kod kojih ga možemo prepoznati pod imenom Maslenica. Korene vuče iz paganske i hrišćanske tradicije, a Estonci ga, za razliku od Rusa koji praznuju čitavu nedelju, skromno slave samo jedan dan. U prevodu Vastlapaev znači Pokladni utorak i uvek je to poslednji dan pre početka Velikog uskršnjeg posta.Ove godine se, iz razumljivih razloga, odugovlačilo sa odlukom o proslavi.

Dan nezavisnosti je nacionalni praznik koji se u Estoniji proslavlja dvadeset četvrtog dana svakog februara u protekle 104 godine. To je dan sećanja na učesnike rata protiv sovjetske Rusije i usvajanje Deklaracije o nezavisnosti. Ove godine, datum proslave se poklopio sa početkom jednog drugog vojevanja, čiji će kraj, o kome je trenutno apsurdno govoriti, jednoga dana takođe biti krunisan sličnom deklaracijom, plotunima, praznovanjem.

Šuška se da je svet na dobrom putu ka novom, postapokaliptičnom poretku. I nadam se da neće ostati samo na traču. Protekle dve „ne povratile“ se godine ostaće za nama. U trajnom amanetu naćiće se mnogo tuge, neprijatnih i bolnih sećanja, praznine. Pričaćemo o uzalud utrošenim godinama i propuštenim prilikama, o nepreglednim brdima nerešenih rebusa i prevara, o socijalnoj distanciranosti koja nas jedino nije distancirala od posledica koje ćemo trajno vući kroz ostatke svojih izigranih života.