Mesta i sudbine

Šetajući gradom, deda Đura je iza leđa začuo povik:

-Đuro!

Okrenuo se i video kako iza njega stoji čovek čije su mu crte lica bile poznate. Pokušavao je da se seti odakle ga zna I uspeo je.

-Saša!Ti si?

-Jesam, druže moj stari. Čoveče, pa nismo se videli…uh, pa od srednje škole.

-Hajde da sednemo negde, da popijemo kafu, piće, ako imaš vremena!?

- Šta ti je druže? Da li je sve u redu?

Deda Đura je stajao na prozoru i posmatrao momke iz komšiluka, koji su na igralištu igrali košarku. Prethodne večeri, ti isti momci su pravili veliku galamu, pili alkohol i dugo smetali komšijama. Neko iz komšiluka je zvao policiju, ali su oni, videvši ih da dolaze, pobegli. “Kako su dobri u košarci”- pomislio je.

Poznavao ih je sve, još od malih nogu..znao im je i roditelje, mahom, kao decu.”Dobra su to deca”- u sebi reče. Obukao se,obuo i sišao dole.

-Bojane!-viknuo je

Odmah sam pomislio:"Mrak...šuma..pa ja sam gotov!

Ispred moje zgrade, na početku ulice ima jedno staro drvo u čijem podnožju je napravljena klupa.

Stara poslovica kaže:“Bog je na nebu, na zemlji kum!“

Preko pola lista stajala je crvenom olovkom napisana jedinica, sa potpisom i ispod toga...

Prepoznao sam svoje lice u njenim zenicama i poželeo da se tu nastanim. Dozvolio sam da me zavede. Ponovo. Po ko zna koji put. Potraga za izgubljenim vremenom je jalova rabota, ali lepa dok traje.

-Oprostite, jako sam iznenađen. Kako ste saznali i našli me.

Izlazeći, ispod oka je pogledao u njihova nasmejana lica, koja su već i zaboravila neprijatnu epizodu i bilo mu je drago zbog toga.