Momčilo Nastasijević – mrenjem sve življi

Odavno se za pesništvo Momčila Nastasijevića (1894–1938) kao sinonim uzima izraz sedam lirskih krugova, prema organizaciji stihova koju je pesnik za života jasno i precizno uspostavio, premda nije stigao da to objavi u celini i pod takvim naslovom.

Kao retko koji pesnik tog vremena, Nastasijević će svoju (prvu i za života jedinu) zbirku pesama, nazvanu Pet lirskih krugova, objaviti tek u 38. godini života, kada su pesnici njegove generacije imali iza sebe i po nekoliko štampanih zbirki.

Iako Nastasijevićev pesnički opus nije obimom veliki, to se nikako ne može reći za estetsku stranu tog dela, jer kao da je upravo nizak kvantitet toga dela postavio uslov za njegov visok kvalitet. Naime, pesnik je objavljivao (odnosno pripremio za štampu) samo ono za šta je, nakon iscrpljujućeg rada, bio potpuno siguran da je doseglo cilj kojem se težilo.

Nastasijevićev pedantan rad najbolje se ogleda u činjenici da su neke pesme sačuvane u preko deset verzija, pa kad se zna koliko je pesniku trebalo vremena da uobliči i do savršenstva dovede započetu misao, jasno je da suprotstavljeni odnos (niskog) kvantiteta i (visokog) kvaliteta nije ni mogao biti drukčiji. Smrt je, međutim, presekla taj temeljni i savesni, ali zato veoma spori i za tadašnje prilike neprimetni rad, tako da je, izvan sedam ciklusa, ostalo još dosta nezavršenih pesama.

Za života poznat samo užem krugu čitalaca, Nastasijevića će razumeti i kao duhovnog uzora prihvatiti tek buduće generacije pesnika, koje će stasati nakon Drugog svetskog rata, pa će Nastasijević tako postati spona između starih i novih pesnika, jer njegovo pažljivo ronjenje u srpsko srednjovekovlje i folklor, kao i traganje za maternjom melodijom – sve je to bilo u službi dostizanja novih visina u srpskoj poeziji. Zato se obično kaže da je pesnikov tradicionalizam sav bio u službi modernizma, te da je Nastasijević bio tradicionalniji od tradicionalista, a moderniji od modernista.

Premda je Nastasijevićev pesnički opus obimniji od sedam jasno definisanih ciklusa, taj se okvir uglavnom ne prekoračuje kada se govori o najvišim dometima pesnikovog lirskog stvaralaštva (tim pre što mnoge pesme izvan sedam krugova nisu završene), ali se, sa druge strane, taj okvir retko i sužava, jer maltene je nemoguće razumeti i do kraja protumačiti jednu pesmu ili jedan ciklus bez osvrta na makar jedan stih iz nekog drugog ciklusa. Samo se na taj način Nastasijević može shvatiti kao pesnik, a njegova poezija do kraja razumeti i protumačiti, jer sedam ciklusa zapravo su jedan neraskidivi niz, pri čemu je poslednji, sedmi, svojevrsno ogledalo prethodnih šest krugova (nekih više, nekih manje), pa stoga verovatno i nije slučajno što u sedmom ciklusu ima ukupno – sedam pesama.

Objavivši u posebnoj zbirci pet ciklusa – Jutarnje, Večernje, Bdenja, Gluhote i Reči u kamenu – Nastasijević je u rukopisu ostavio još dva završena ciklusa, a to su Magnovenja i Odjeci, koji će prvi put biti štampani, zajedno sa prethodnim ciklusima, u knjizi Pesme 1938. godine (u okviru posthumnih Celokupnih dela Momčila Nastasijevića), a u redakciji pesnikovog prijatelja Stanislava Vinavera.

Termin sedam lirskih krugova će se kao naslov, međutim, odomaćiti tek nakon istoimenog izdanja 1962. godine, jer će priređivač Vasko Popa tom prilikom napomenuti da je navedeni naslov odabran zato što se iz sačuvanih rukopisa zapaža da je sâm pesnik cikluse Magnovenja i Odjeci, koje nije objavio u zbirci Pet lirskih krugova, nazivao šestim i sedmim lirskim krugom.

Gotovo tri decenije kasnije, priredivši Nastasijevićeva Sabrana dela, Novica Petković neće prihvatiti tvrdnju Vaska Pope, nego će zastupati tezu da je pesnikova ideja o sedam lirskih krugova bila samo prvobitna zamisao, od koje je Nastasijević kasnije verovatno odustao budući da potpuno uobličene cikluse Magnovenja i Odjeci nije nazivao šestim i sedmim lirskim krugom. Zato će Petković izdvojiti poslednja dva kruga od prethodnih pet, možda i s namerom da, barem preko ovakvog tehničkog postupka, predoči čitaocima šta je za pesnikova života štampano a šta je ostalo u rukopisu.

Činjenica je, međutim, da pet lirskih krugova, sami za sebe, ne mogu pružiti pravu sliku Nastasijevićevog poetskog cilja, te zato i dva za pesnikova života neodštampana kruga treba posmatrati zajedno sa ostalima, bez obzira na to da li je pesnik od prvobitne namere docnije odustao ili nije.

Kad se spomene visok kvalitet Nastasijevićeve poezije uopšte, to ne mora da znači kako su sve pesme iz sedam ciklusa ispevane sa istim uspehom, a razlika se možda najbolje i uočava ako se međusobno uporede Magnovenja i Odjeci, dakle ciklusi koji su za pesnikova života ostali u rukopisu.

Dok su Odjeci, kako im i sâm naziv kaže, svojevrsne replike na neke ranije stihove, te kao takvi ne dosežu uvek kvalitet prethodnih lirskih krugova, dotle Magnovenja predstavljaju onaj poetski vrhunac kome je Nastasijević još od početka težio, jer želeći da dopeva pet ciklusa, pesnik je to u šestom učinio maestralno, dok je sedmim, na svojevrstan način, zatvorio spoljašnji krug. Nije slučajno što se u Odjecima peva najprozirnije i što se baš ovde nalaze najjasnije pesme, ali nije slučajno ni što je ovaj lirski krug slabijeg kvaliteta od prethodnih. Čini se da je to i bila pesnikova namera, jer poetski vrhunac već je bio ostvaren u pretposlednjem krugu, pa je poslednji ispevan sa ciljem da kroz njegove stihove samo odjekuje ono što je u prethodnim krugovima bilo najjače, a bez ikakve namere da se savršeno iznova usavršava.

Ali, pošto ni ovakav opšti utisak o poslednjem ciklusu ne znači da su sve pesme iz Odjeka obavezno slabijeg kvaliteta od svake pesme iz prethodnih ciklusa, trebalo bi stoga pojedine pesme detaljnije uporediti i videti da li je odjek umanjio vrednost – ili je možda još više pojačao.

Prvo što kod poslednjeg kruga pada u oči, to je neskriveno repliciranje prvog ciklusa, jer od sedam pesama iz Odjeka najmanje tri se mogu povezati sa krugom Jutarnje kao celinom. Već i naslov pesme „Jutro“ (Odjeci) nedvosmisleno podseća na prvi ciklus, a pritom se uočava da su jutarnja vedrina, slavljenje mladosti, slavljenje života, uopšte jedno ditirampsko raspoloženje – zajednička karakteristika pesama prvog ciklusa. Čak se i pojedine reči doslovno ponavljaju, a prvi stihovi „Jutra“ gotovo da su identični (u semantičkom smislu) sa prvim stihom pesme „Rumena kap“ (Jutarnje).

 

„Jutro“:

 

Ljubicu,

            smerni cvet,

            pokropi rosom zora.

 

 

„Rumena kap“:

 

Rumena kap ljubici na proplanku.

 

Obe pesme i u narednim stihovima imaju zajedničke motive, a to su priroda i devojka, koje kao da se postepeno stapaju u jedno.

 

„Jutro“:

 

Što bosa tvoja noga

            razbija rosu,

            lepojko?

 

 

„Rumena kap“:

 

Lagana nono, milje niz travku,

            gazi san zajutarjem.

 

Identičan motiv javlja se i u pesmi „Zora“ (Jutarnje), pri čemu se takođe uočava sličnost sa pesmom „Jutro“.

 

„Zora“:

 

Iz grla da ti golubica zaguče,

            zaplamti sa usana ruža,

            u nedrima ti dve trešnje zarude ...

 

 

„Jutro“:

 

I gle,

            u plavetni dan,

            vejala snom i vejala,

 

            sa talasavih grudi

            neljubljene devojke,

            ljubica smerna.

 

Na sličan način je i motiv iz naslova pesme „Đurđevci“ (Jutarnje) odjeknuo u pesmi „Sećanje“ (Odjeci), ali dok je prva od navedenih ispevana pod neskrivenim uticajem folklorne tradicije – što donekle preti da umanji umetničku vrednost samih stihova – dotle je u drugoj pesmi lirski subjekat sav prepušten sebi, nekom svom setnom tihovanju, svojim sećanjima, zagledan u idiličnu sliku iz mladićkih dana:

 

            I videh, u rodnom kraju

            prisojem na zelen-bregu,

            gde liska listava i dren,

 

            prvence đurđevke

            bela ruka traži

           

(„Sećanje“).

 

Poslednja pesma poslednjeg kruga zapravo je poetska priča o četiri godišnja doba, pa zato nije čudno što i nosi naslov „Priča“, a pažljivim upoređivanjem sa nekim pesmama prvog ciklusa, može se zaključiti da su u „Priči“ sažeti oni motivi od kojih su u prvom lirskom krugu ispevane cele pesme.

Donekle i pesma „Jasike“ iz ciklusa Jutarnje podseća na „Priču“, s tim što se u „Jasikama“ na nešto drugačiji način, a pritom i sasvim drugim izrazom, dočarava prevrtljivost i nestalnost prirode.

U pesmi „Grozd“ iz prvog ciklusa pesnik je tri puta upotrebio pridev zlatan kako bi dočarao jesenju atmosferu, te je i očekivano što se isti pridev zapaža u „Priči“, i to baš u onim stihovima gde lirski subjekat iskazuje svoj doživljaj jeseni.

Izrazi zlato, zlatna, pozlatiti pojavljuju se i u pesmi „Biljkama“ iz lirskog kruga Večernje, gde je navedeni pojam takođe u funkciji dočaravanja jeseni, koja jeste doba umiranja, ali umiranja koje se manifestuje pozlaćivanjem (kao što i kaže stih od dve reči „smrću pozlati“ u „Biljkama“), čime je i jedan tako mračan motiv ispunjen izvesnom svetlošću, nadom u povratak i u vaskrsenje. Kad bi se pesme „Biljkama“ i „Priča“ spojile u jednu, stvorio bi se jedan neverovatan kontrast: priroda zamire, ali se takva smrt ipak čini lepom i idiličnom.

 

„Biljkama“:

 

Mirisne moje,

            toplo mi umirete.

 

 

„Priča“:

 

A u nama pevaju milja;

            radosni, ruku pod ruku,

            gazimo po zlatu.

 

Dok tri pomenute pesme iz Odjeka – „Sećanje“, „Jutro“ i „Priča“ – nose u sebi radost iz ciklusa Jutarnje, dotle se u ostalim pesmama poslednjeg cikluca – „Molitva“, „Tuga“, „Pogreb“ i „Iz osame“ – više repliciraju stihovi preostalih ciklusa, tim pre što se zapaža nešto teža i mračnija atmosfera, što je jasno već na osnovu samih naslova.

Veza između poslednjeg ciklusa sa pojedinim stihovima prethodnih lirskih krugova još se bolje uočava ako se u obzir uzmu i rane verzije pojedinih pesama. Primera radi, pesma „Ljiljani“ iz kruga Večernje prvobitno je imala naslov „Jesenja pesma“, baš kao i pesma „Tuga“ iz Odjeka, pa je stoga i bilo očekivano da pesnik, čak i u konačnim verzijama ovih dveju pesama, upotrebi identičan spoj reči zarad dočaravanja motiva jeseni, koja više nije tako idilična kao u prethodnim primerima.

 

„Ljiljani“:

 

Topi se dan.

            Po zlatnom odru device mru,

            dragane bolu,

            sestre moje mile.

 

 

„Tuga“:

 

Zasvetle dani,

            device mru biljke

            tihano milo.

 

Zanimljivo je da se reč ljiljani iz naslova prve pesme ponavlja i u pesmi „Tuga“, a i rima je u obema pesmama ostvarena pomoću iste reči, samo u različitim oblicima.

 

„Ljiljani“:

 

Mirišu na ljiljane

            što precvetali lane.

 

 

„Tuga“:

 

... precvetaše žurno

            ruže i ljiljani,

            sluči se ista priča

            kô i lani.

 

Jasno je, ipak, da pesnik nije tek tako niti je reda radi replicirao u poslednjem ciklusu pojedine stihove iz prethodnih krugova, pa stoga ni sličnu rimu ne treba uzimati kao puko prepisivanje i ponavljanje u nedostatku inspiracije, jer pesnik je želeo da svesno, barem na tren, iznova doživi zanos iz jedne ranije pesme, pa zato ovo nije bilo dopevavanje, nego još jedan odjek visokih dometa, inače već ostvarenih u prethodnim ciklusima.

U poslednjem lirskom krugu svoj će odjek naći i pesma „Truba“, takođe iz ciklusa Večernje, jer naslovna reč ove pesme prvi je motiv u pesmi „Pogreb“ iz Odjeka, a pogreb je opet zajednička tema obeju pesama.

 

Prvi stih pesme „Pogreb“:

 

            Zàpēva mu truba ... –

 

ne može a da ne podseti na treći stih pesme „Truba“:

 

            Negde zàpēva truba.

 

Obe pesme opevaju pogreb vojnika i u obema se takav čin prikazuje kao apsurd i kao nešto prema čemu čovek mora pasionirano da se odnosi, što je naročito vidljivo u „Trubi“:

 

            Šta vredi pop što moli,

            pa krstača, pa ime,

            neće se vojnik vratiti u selo,

            neće poljubiti onu koju voli.

 

            Otkini zumbul s grudi,

            pogni glavu.

 

Primećuje se da vesela jutra, preko zlatne smrti, polako ustupaju mesto jednom mračnom ambijentu, pa se tako dolazi do ciklusa Bdenja, čija prva pesma nosi naziv „Molitva“, baš kao i prva pesma u Odjecima. I mada se na prvi pogled dosta razlikuju, obe „Molitve“ predstavljaju želju za samosatiranjem i samouništenjem.

 

„Molitva“ (Bdenja):

 

Pakao meni, oče,

            boljezan, draču na put.

            Rastoči o rastoči raba.

 

 

 „Molitva“ (Odjeci):

 

I vetri tvoji

            da krše me zemlji, pregiblju,

            snezi na meni prezime.

 

Uopšte je ciklus Bdenja sav u duhu samouništenja, jer se i sâm život posmatra kao nepodnošljiv ispad izazvan činom rođenja, kao nešto što predstavlja iskliznuće, skretanje s nekog nepoznatog toka stvari. Stoga bi se prva pesma u Odjecima mogla posmatrati kao jedan sažet odjek celog kruga Bdenja, ali se, istovremeno, uočava i sličnost sa krugom Gluhote.

Stihovi iz Gluhota, raspoređeni u deset celina numerisanih rednim brojevima, predstavljaju jednu borbu protiv nemogućnosti poimanja sveta, protiv neizrečja, što je zapravo pokušaj razaranja mukline, sa čime se lirski subjekat nosi i rve, pevajući verovatno svoje najmanje prozirne, ali najjače stihove. To se oseća već u prvoj pesmi, gde se javljaju karakteristični i potom sve važniji motivi kamena i stene:

 

            O miruj,

            preteško moje,

            kami kamena mene,

            mukla steno.

 

 

Iz istog se razloga motiv stene ponavlja i u pesmi „Molitva“ iz Odjeka:

 

            Blažen u tebi da zanemim.

            I od nema mene

            stena da prozbori gori,

            gora cveću.

 

Lirski subjekat se moli da nem progovori kroz elemente prirode, što bi bila konačna pobeda nad tom muklinom koja ga toliko tišti. Tako je sjedinjenje devojke i prirode iz prvog ciklusa zamenjeno sjedinjenjem lirskog subjekta sa kamenom, kroz koji će priroda propevati i poeziju dovesti do savršenstva.

Nije slučajno što peti lirski krug nosi naslov Reči u kamenu niti je slučajno što se u šestom krugu (Magnovenja) pojavljuju pesme naslovljene kao „Tuga u kamenu“ i „Reči iz osame“, a nije slučajno ni to što se u poslednjem krugu pojavljuje pesma „Iz osame“ – jer već se naslovima ukazuje na povezanost između ciklusâ i pesama, a šesti krug javlja se kao spona između petog i sedmog.

Pesma „Tuga u kamenu“ (Magnovenja) jasno poručuje da se lirski subjekat našao pred problemom neizrecivosti:

 

            Ni reč, ni stih, ni zvuk

            tugu moju ne kaza...

 

Zato će lirski subjekat „reč svoju nem“ zaveštati kamenu u pesmi „Reči iz osame“ (Magnovenja), da bi u pesmi „Iz osame“ (Odjeci) došlo i do konačnog stapanja sa kamenom:

 

            u kamen zaspati javom,

            il’ budno snom

            poteći na veke.

 

Motivom kamena uobličava se jedno od najvažnijih obeležja Nastasijevićeve poezije, jer pesnik teži da uspostavi sažetost i čvrstu organizaciju stiha, a borba za savršen izraz najbolje se ogleda u ciklusima Gluhote i Reči u kamenu, gde se pesnik najviše približio svom cilju. Međutim, pošto ova dva kruga obiluju tajanstvenošću, oni uglavnom odbijaju čitaoca čak i da pokuša da ih razume i shvati na pravi način. Tako će visoki kvalitet obavezno umanjivati razumljivost, ali i obrnuto.

Nastasijević je dobro učinio što je dopevao pet lirskih krugova i što je od sedmog načinio ogledalo u kome će odraz naći oni manje prozirni i možda suviše zapleteni stihovi iz prethodnih ciklusa. Tek kada se pažljivo sagleda njihov odraz u ogledalu sedmog lirskog kruga, oni će postati mnogo jasniji, pa će samim tim i biti pročitani u pravom ključu.

Pesma „Priča“, poslednja u Odjecima, zaista kazuje jednu priču koja se neprestano ponavlja, baš onako kako bi se i Nastasijevićevi lirski krugovi mogli iznova i iznova čitati, tumačiti i razumevati, nekad na jedan, nekad na drugi način, te da nikada ne budu do kraja pročitani i definitivno rastumačeni. To i jeste pravi smisao jedne besmrtne poezije, da svako novo čitanje donosi nova otkrića.

Nastasijevićevu poeziju odlično oslikava naslov jedne pesme iz šestog lirskog kruga, jer ambijent „Radosnog opela“ kao da je prisutan još od početka, pa je uz sedam lirskih krugova i smrt lepa kad je zlatom obojena, na pogrebu se uživa u svečanom zvuku trube, a mukla i hladna stena raspevala se i procvetala.

Takva je Nastasijevićeva poezija, mračna a svetla, kamena a savitljiva, neprozirna a jasna, tradicionalna a moderna.

„Mrenjem sve življi, starošću sve dublje mlad“ – to je pesnik Momčilo Nastasijević.

U zrelim je godinama stvorio najbolje stihove.

Ostavio je pesme koje će posle njegove smrti naći pravog odjeka.

Autor Dušan Milijić