Mona Liza
Kada ju je prvi put ugledao bio je zatečen njenom hladnom lepotom. On, koji traga za smislom života, za uzvišenom lepotom i staništom ljudske duše, slavni slikar, istraživač, pesnik, vajar, inovator, arhitekta ostao je nem, poražen i zbunjen pred običnom, tihom ženom čiji portret je trebalo da naslika. Imala je savršeni lik pomirene duše. Nosila je tajnu. Žena. Majka. Da, ona će mu otvoriti tajna vrata života, pomislio je gledajući krišom njeno milo lice. Sedela je dostojanstveno sa sklopljenim rukama na grudima kao da je držala malo dete, savršenog porculanskog lica sa crnim očima. Njen muž Frančesko je tiho objašnjavao slavnom slikaru šta želi, a jedan od razloga je bila ta njena nesnosna tuga zbog umrle im kćeri. Stvorio se poseban osećaj kod slikara, čak blagi grč u stomaku od pomisli na svoju majku, tako mu je nedostajala, ona i njena ljubav. U ovoj ženi, kao da je pronašao onu istu tugu koju je i on imao, ona zbog kćeri, on zbog majke. Dogovor je pao. Počeće sledeće nedelje.
Frančesko del Đokondo se oženio treći put 1495te. Devojka je bila iz Napulja, iz porodice Gerardini. A, od 1499te kada im je umrla kćerka njegova mlada žena se nije glasno nasmejala, niti je išla na bilo kakvo veselje. Frančesko je bio očajan. Bila je to nesrećna žena zarobljena u svojoj tuzi kao u zlatnom kavezu. Udali su je, dali, predali, ubili svu ljubav koju žena može da ima prema muškarcu. Smrt bebe je bila kraj bilo kakvoj nadi da će biti srećna, da će voleti i biti voljena.
Leonardo je dolazio da slika njen portret, ali je kao svaki veliki kreator, u isto vreme, bio inspirisan za istraživanjem hiljadu drugih svetova koji su se skrivali pod velom ranjene duše. Razmišljao je o kompoziciji, položaju njenih ruku, glave, pogledu, o tehnici, načinu na koji će je slikati. Odleteo bi do mesta, za koje je mislio da nastaje duša, u neku slepu ulicu svemira pa sve natrag do srca , čiju tajnu nije uspeo da spozna ni seciranjem leševa dok bi taj organ držao u ruci. Gde se rađa duša, kako nastaje, gde stanuje? Pitanja su navirala dok je slikao njene oči. Bila je tako lepa i tako tužna. Umetnik je često pokušavao da je razveseli, svirao je u flautu, pevao uz zvuke lire, dovodio muzičare, zabavljače, lakrdijaše i na kraju joj je pričao svoje priče sve nadajući se da će razbiti tu neprozirnu ali kao čelik čvrstu opnu tuge. Jedino što je uspeo bio je blagi osmeh tek malo pokrenutih uglova usana. Ona je postala ključ svih njegovih budućih nemira. Tražeći njeno srce dopirao je do nedodirljivih polja sopstvene sudbine. Svaki potez četkice bio je precizni hirurški rez nepoznatih osećanja koja su se pojavljivala u svoj svojoj nestvarnoj moći. Odgovore nije dobijao iako se trudio svim silama svog slikarskog umeća da se udvara materiji čineći savršeni sklad nabora na haljini, položaja ruku, odnosu svetla i tame kao i pejzaža iza nje, koji, uzgred, nije smeo da naruši priču njenog lica.
“Ti si tajna za mene. Nadahnuće. Poziv u nestvarno. Ti si moje ogledalo, ti si ja. Ti si putokaz kao i lavirint. Ko si ti?”, šaputao je u bunilu dok je satima slikao. Ona je ćutala, bila nepomična kao Sfinga i isto tako zagonetna. Odlazio bi, napuštao je, ostavljao mesecima, pa bi opet žudno i žedno nastavljao da slika.
U beskrajnoj borbi sa samim sobom hteo je da prevaziđe stvarnost. Tako će je naslikati, mislio je, da će u slici sačuvati božanstvenu lepotu koju će vreme ili smrt neminovno uništiti!
U njoj je video majku, sebe, sve. Nikada nije završio sliku, nikada nije mogao da se odluči za taj poslednji potez, uvek je pronalazio još nešto što bi ga teralo da traga.
Samo su njegova dvoumljenja, sumnje i pitanja, a možda i traženi odgovori ostali kao kakav vanvremenski trag u liku te tužne žene. Život i dalje ostaje za nas enigma, ali za njega i Mona Lizu to je već rešena stvar: osmeh samilosti i blagi pogled mirenja sa sudbinom. Šta god stvara i za čim god traga čovek dolazi do sebe, to je početak i kraj.