Muzika je samo život!

Od kada je sveta i veka, bez muzike se nije moglo živeti. Ma ne, bez nje se nije moglo ni preživljavati. U praistorijskom periodu, npr. paleolitu, kada su živeli pećinski ljudi, pećine su bile podobne za stvaranje različitih zvukova, budući da su bile akustične. Muzika je tada imala posebnu ulogu tokom izvođenja raznih obreda. Bila je, dakle, potrebna za goli život.

Kasnije, kada su ljudi polako prestajali biti prostorno pećinska, a postajali mentalno pećinska bića, i muzika se „srozavala“. Izuzetak su, naravno, određene divne kompozicije klasične muzike, koju su, takođe, krasili lepota, umetnost, ali i osnovna svrha – bodrenje života. Kompozitori su živeli u ritmu svojih simfonija, koje su neretko bile harmonski savršeno usklađene. Sve je odisalo uzvišenošću, nekom posebnom umilnošću melodijskog ustrojstva.

Od pozitivnih primera, svakako, izdvojila bih duhovnu muziku, koja po pravilu nastaje na osnovu različitih delova Biblije, ili, pak, ličnog iskustva vere. U svakom slučaju, a sada govorim o pravoslavlju, postoje crkveni horovi, koji izvođenjem različitih pesama duhovnog karaktera, probuđuju najlepše emocije u onome što je ostalo od čoveka. Vrhunski kompozitor je Bog!

Čim ga pomenem, moram pomenuti i ono što se, nažalost, radi na štetu svega što nam je Svevišnji stvorio. Zato ću preći na skrnavljenje tradicije. Eksperimentisanje i nezasita ljudska radoznalost su čudo. Tako počinju eksperimentisanja i sa muzikom. Znate ono – daj da malo kopkam! Ma, robe Božiji, nemoj kopkati ništa, molim te!

Faza intenzivnog stvaranja rokenrol muzike donela je i intenzivna opijanja, drogiranja, orgijanja, ludovanja... Mnogi muzičari ovog „krasnog“ vala muzičkog stvaranja završili su veoma mladi sa špricom u veni ili penom na ustima. Naravno, određena vrsta muzike nemože nekoga naterati na loše stvari ukoliko on to neće, ali je u toj muzici bilo nečega opijajućeg, omamljujućeg, što je ljude vodilo u trans. Električne gitare, bubnjevi, vika i dreka, sve đuture, dovodilo je do gaženja svih ljudskih vrednosti i pretvaranja ljudi u zveri. Za život ovde, jasno je, nije bilo mesta.

Onda je bilo zanimljivo malo čeprkati po novonastalim elektronskim pomagalima za proizvodnju muzike. Tako je nastala elektro, tehno, dens, treš itd, itd muzika, na čelu s di-džejevima koji spuštaju i dižu dugmiće na aparatima novih tehnologija, i razjarenom masom koja u sebe trpa bobe ekstazija, radi „potpunog ugođaja i doživljaja“. Naravno, suvišno je naglašavati, mnogi završiše kako završiše.

Sve ovo, međutim, nije ni upola toliko strašno koliko je današnja muzička scena užasna. E, tu se ne zna ko kome plaća, ko plače, ko kome skida gaće, ko jauče, ko krešti, ko vrišti, a ko se krsti. Bućkuriš svega i svačega. Pevaljka, kako ono beše, novokomponovane muzike, izađe na binu; iza nje je umetni orkestar, koji kao svira. Ona kao peva, jer samo otvara usta. U najboljim slučajevima, potrefi na koje reči treba da ih otvori i to što je moguće šire! To joj, ipak, najbolje ide. Veštačka kosica dopire do silikonskog dupeta, a jedna joj sisa ispala iz korsetića. Mislim, ono, šljam šljama i kič kiča. Na kraju „otpevane“ numere uglavnom plastičnim usnama pošalje pusicu nama u kameru. Uhvatala je ja!

Tekstovi pesama ovih pevaljki su horor film. Uglavnom se zasnivaju na: „uzmi me, nemoj me uzeti“, „radi mi ovo, ne radi mi ono“, „uđi ovde, izađi tamo“, „skini me, obuci me, svuci me, povuci me, zavuci me“, „baci mi papuče, dodaj mi sandale“... Ko bi se tu snašao? Kada ih novinar pita šta zapravo pevaju, o čemu njihova pesma „govori“, šta je poenta, one se naprosto sablazne. Hm, teško pitanje, brate. Pa, i jeste teško, jer na to pitanje niko živ ne bi znao odgovor.

Glupost, zaostalost, zloba, pakost i naopakost današnjeg sveta ogleda nam se, nažalost, u muzici. Ma kakvoj muzici! Ovo nije ni imitacija muzike. Ovo je bljuvotina života. U ritmu ovih pesama najbolje što čovek može uraditi jeste utopiti se u moru alkohola. Poziv na uništavanje, ruganje tradiciji, izopačavanje mladih naraštaja, zloupotreba nota, bludničenje, smrtna atmosfera, samo su neke od karakteristika savremene „muzike“. A što ne volim reč savremena! A što ne volim reč muzika pod navodnicima! A što ne volim kičeraj i mahnitost! Volim da verujem da ćemo od onoga što nam pruža Bog uhvatiti barem jednu vrednu notu!

Slađana Golijanin