Foto:
olga tomović
Ne (poezija)
17.10.2021
Ne!
Nisam želela novu stolicu,
stara je bila po meri mojih vrednosti.
Nisam ni razmišljala o drugom životu,
i ovaj mi je bio više nego deset ravnih.
Ali, rođena sam pod crnom zvezdom,
A iza nje svetlo je ugušeno kricima batinaša i samrtnim ropcima.
I tragala sam, takva, sama, odljuđena,
Tražila sam istinu u vremenu lažnih života.
I sanjala sam, takva nespremna,
O životu vrednom pomena.
I našla sam život, srce…
Ali, rođena sam pod crnom zvezdom,
Moje smrti hranile su njenu mračnu veličinu...
Smrt sam sejala, a život tražila...
Prokleta crna, ćelava, mršava nakaza...
Ne!
Ne želim dalje da igram tango sa gospodarem noći,
Ne, nisam više marioneta u rukama sudbinskog točka...
Malo sam svetlo, treperavo,
A tama se spušta...
I volim iza smrti,
Jer kraj je onda kada ja kažem,
A ne ti, sudbino, Bože, živote...
Kraj je moja poslednja odiseja po srcu izbodenom,
Kraj je moj naklon ljubavi i tebi, silni svodniče mrtvih srca,
Kraj je onda kada kažem ja!
Ne ti!
Kraj je moja početna pozicija,
Kraj je život koji sam posejala,
Kraj ja ljubav koju sam udahnula,
Kraj je suporono od smrti,
Ne!
Kraj je početak nepreglednog mora suza,
suza života proživljenog...
lavovski,
snažno,
smelo,
očajno,
sudbinski spojenog i sudbinski odvojenog.
Ne, to je nova reč za ratnike života,
Ne je smrtni neprijatelj smrti!
Ne je moje drugo volim!
Ne je ja i ti,
kao onda kada je sudbina gledala u drugu stranu.
Ne!
Nedam te snago lavovska!
Ne, protiv vetrova,
Ne, ali sa tobom u zagrljaju ljubavi i samo tada.
Ne, moja druga reč za večnost...
Ne…jedini u moru neživih
Ne…
Ne učitelju, ljubavniče, vero…
Ne!
Ne je moja druga reč za ljubav.