Nešto narodno

Prezir prema narodnjacima je unapred data veličina, matematička konstanta  liberalno orijentisanim, mislećim, obrazovanim ljudima. Malo elististički nastrojenima. Je l’ tako ? Uglavnom jeste (ako izuzmemo ono malo avangardnih intelektualaca kojima je plivanje protiv toka pitanje identiteta); verovatno zbog toga što se folk muzika i njeni eksponenti politizuju više nego što je neophodno, što se posmatraju kao nekakav forsirani društveni fenomen koji je, kao kancer, rastao na ruševinama građanskih vrednosti...

Ivan Čolović se kasnih osamdesetih godina bavio analizom takozvane divlje književnosti; u vreme kada nova narodna muzika dobija zamah i postaje sve popularnija i prisutnija u medijima (reč je samo o analizi tekstova). Uočio je dve glavne karakteristike: istovremeno oslanjanje na tradicionalne obrasce i iskorak, udaljavanje od te tradicije. U to vreme mnogo su korišćeni epski deseterac, folklorne formule i slični elementi koji su novokomponovanu nesumnjivo smeštali uz izvornu muziku; sve se više, međutim, pojavljuju i emancipovaniji, savremeniji tesktovi. Umesto reči sa patinom,  koriste se fraze običnog, govornog jezika, motivi i teme „iz života“ koji nemaju mnogo veze sa elegičnim pohvalama starim majkama, zelenim livadama i belim stadima.
Ta dva principa koje Čolović pominje mogla bi se sažeti i u jedan: novokomponovana narodna muzika je neverovatno prilagodljiva: ona je u pravom smislu reči muzička i tekstualna podloga tranzicije - baš zato što postoji i kontinuitet i diskontinuitet sa pređašnjim stanjem, stanjem pre promene. Narodnjaci su himna toka promene.
Devedesete u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji, pa i u Evropi uopšte, bile su decenija dramatičnih i često nesrećnih događaja. To je i vreme procvata takozvane turbo folk muzike i njene simbioze za dens, rep i zabavnom muzikom. Ako se našoj novokomponovanoj folk muzici zamera da predstavlja izolovanu, gotovo endemsku scenu koja ne postoji nigde drugde, zaboravlja se da je ona, u pogledu matrica i melosa koje koristi, zapravo neverovatno kosmopolitska. Ona ne bira odakle će „pozajmiti“ melodijsku liniju ili aranžman. Kritičarima folk muzike često smetaju orijentalni uticaji (tipični intervali, dekorativno izvođenje, instrumenti itd.) pa tako i kritika kliza ka nacionalističkom zanosu prema kojem bi trebalo da je, u najmanju ruku, oprezna.

Naime: često se govori o vezi turbo folk muzike, nacionalizma i kriminalizacije društva od devedesetih naovamo. Tražeći sebi uhljebljenje i zaštitu, narodnjaci su se samo trudili da budu podobni i privlačni; ali, oni nisu jedini. Bilo je i dvorskih zabavnjaka, rokera i densera. Ta pojava postoji otkako je muzike i sveta: kakav dvor, onakva i muzika. U vreme vulgarnog slavljenja hedonizma i sirovog materijalizma, muzika je morala biti ista takva: sirova, direktna. Nema više mesta za bele grudi koje stidljivo pupe iz tesnog jelečeta; na njihovo mesto dolaze groteskni silikonski dodaci koji se nametljivo guraju gledaocu u oko.

Ta najnovija folk muzika, nazivana često turbo folk muzikom, pre svega je kultura trivijalnosti, neposrednih zahteva trbuha, seksa i, u nešto komplikovanijim slučajevima, izraz  erotske patnje. Pogrešno je u njoj tražiti nešto angažovano, ili pak neku težnju za zvučnim arhiviranjem tradicionalne narodne muzike i jezika.

Kada su se nacionalizmi istutnjali i istupeli, a kriminalci obukli brendirana odela i počeli da se bave legalnim biznisima, kada modni i životni ideal mladih nisu više bili momci sa utokama i u šuškavim trenerkama i turbo folk muzika se umila i uljudila.
Prilagodljiva, kao što jeste, ona je išla ukorak sa zahtevima tržišta: stvarana je u hodu, sasvim u duhu vremena, koristeći jezik ulice, žargon blizak njenim konzumentima. Turbo folk, naime, nije više muzika seljačića koji su došli u grad: to je muzika gradske, blokovske, vračarske, dorćolske dece, dece iz Kaluđerice, ili Borče; ona se njima obraća. Kontinuitet sa narodnom muzikom postoji možda jedino u terminologiji – sada se koristi izraz „urbani folk“ ili „etno pop“. Samo znajući njen izvor, ili pevača koji je izvodi, možemo je okarakterisati kao „narodnu“. Uostalom, taj „narod“ većinom živi u gradovima.

Da, pevačice su se udavale za kriminalce: para se lepi za paru (ili bar: materijalista za paru), uticaj za uticaj, stil života za stil života, similis simili gaudet. Neke su se kasnije odricale svojih ranih radova i ljubavi, okrenuvši se nepopularnoj ( i ne uvek artikulisanoj) borbi za ljudska prava. Koliko je ta promena autentična, druga je stvar.

Često mislimo da je turbo folk muzika nekakav Levijatan, neki arhineprijatelj, izvor sveg zla i kulturnog potonuća. Ona je, čini mi se, ipak samo zvučno-tekstualni izraz jednog nemoćnog društva, bez svesti o sebi i vizije o tome kuda bi trebalo da se uputi. To je društvo koje se troši na neposredna, površna zadovoljstva, koje se busa u grudi na pogrešnim mestima i za pogrešne stvari, čiji je simbol identiteta jedno ignorantsko i nekritičko „MI, SRBI, SLAVA, LEPE ŽENE, SPORTISTI, ĆIRILICA!“ Njegova muzika je mešavina pabiraka sa svih strana, začinjena aktuelnom frazom ili izrazom.

Realno, turbulentno, poplava, nema nazad, jedno đubre obično. Paranoja. Delete.

Svet je, međutim, pun muzike, prave muzike; u garažama i podrumima bubnji punokrvni bes i bol, ljubav, otpor,  poezija, san, mašta i strast.  Neki momci i devojke zatvorenih očiju gude Bahovu  Svitu za čelo br. 1, neki momci i devojke pevaju koliko ih duša nosi. Oni su sasvim autentični i zarazni u svom zanosu prema muzici.
 

Grad, grad, mišu moj, ale, ale, uno momento, viljamovka, kraj i tačka.

Iva Radović