Obična devojka (poezija)

Ti ni po čemu nisi posebna.

Tebe neće pamtiti ni istorija ni povjest.

Živećeš mirno,

tiho,

mahom lažno,

uz po neki hir i po neku obest;

I kad odeš, zaboraviće te;

Kao da te nikad nije ni bilo.

Ti ni po čemu nisi posebna,

i zato posebne ne razumeš;

I sve da hoćeš,

i da se trudiš,

opet, ne možeš,

ne umeš,

da shvatiš:

Zašto žmurim kad najdalje gledim;

Zašto sebe dajem, zašto druge ne dam?

Zašto plačem kad mi je srcu najviše milo,

i koliko se svetskih mora u mojim suzama slilo.

Sve što ti imaš odnose dani.

Najveću slast,

zameniće još veća jed,

biće pelen,

gde beše med;

Vatru i žar,

prekriće prah,

prekriće led...

I svi džukci što za tobom laju,

počeće da reže,

da se sklanjaju,

i da od tebe beže;

Čim ti haljine postanu tesne,

kad starost dođe, kad smrti pobesne;

Čim ti godine postanu breme;

Jer sve što ti imaš, odnosi, guta, vreme.

A ja?

Ja sam stvoren da letim.

Da ponekad padnem,

da ponekad sletim.

Stvoren sam da se zvezde za me bore,

da me ne daju, da me vuku gore;

Da s njima u kolu ludim,

da se lud ludom mesecu smejem,

 uz sunce da se budim.

Ja sam kao ptica;

Kosti su mi šuplje;

Osećam kako vetar kroz njih svira;

Ja nema rat, ali nemam ni mira!

Ja imam pesmu!

Ja imam krila!

I u samo jedan njihov zamah,

svi tvoji putevi mogu da stanu.

Ti takve pogledom pratiš,

poželiš me jako

pa se sebi vratiš.

Strah svoj razumom pravdaš;

Grešna se moliš,

bestidna se nadaš.

Sve nežno i lepo ubijaš u sebi,

pa nađeš prvog ko je nalik tebi;

S takvim gladnih očiju ležeš,

uz takvog sitog tela sediš,

to jedino možeš,

za toliko vrediš.

Ti ni po čemu nisi posebna.

Obična devojko -

proste duše i proste ćudi;

Ti ne razumeš da postoje ljudi:

Koji su došli da odu,

da se bore,

da vaskrsnu u svakom grobu;

Da izdrže i potop i buru!

Da prežive i zlog vraga,

i još goru kurvu!

Da!

Došli su da odu!

Ali, nisu rođeni da umru.