OD „ITAKE“ (1919) DO „LIRIKE“ (1993) - Beskrajni krugovi poezije Crnjanskog

Ima pisaca koji se ne odlučuju tako lako da objave ono što su napisali, jer kao da se plaše konačne odluke, kao da znaju da će im koliko sutradan pasti na pamet nešto čega se nisu setili pre nego što je rad bio odštampan – a baš bi ta nova ideja, sigurni su, od njihovog dela načinila savršenstvo kakvom su težili.

Karakteristično je da se kolebanjem i nesigurnošću mnogo više odlikuju pesnici nego prozni stvaraoci, jer pesme ipak nisu romani koji vrve od rečenica pa da poneka – sve i ako je sama za sebe znatno ispod kvaliteta romana kao celine – bude neprimećena. Naprotiv, u poeziji se mora dobro promisliti o svakoj reči pre nego što bude unesena u stih, naročito kod kraćih pesama, gde se nastoji da visok kvalitet nadoknadi nizak kvantitet.

U tom pogledu je zanimljiv odnos pesnika Miloša Crnjanskog prema sopstvenoj poeziji, tačnije – prema sopstvenim stihovima, jer ako se pogledaju sva posebna izdanja lirike Crnjanskog objavljena za njegova života, nije teško uočiti koliku je pažnju pesnik poklanjao ne samo svakoj strofi, nego i svakoj reči, pa i svakoj zapeti. Stoga i nije čudno što su u pojedinim stihovima nedoumice rešavane iznova pri svakom narednom štampanju, ponekad i na potpuno suprotan način u odnosu na redakciju iz prethodnog izdanja. Gledajući pesnikove lične primerke štampanih zbirki, priređivači su nalazili ne samo autorske korekcije, nego čak i stranice koje je pesnik umetnuo iz nekog od prethodnih svojih izdanja, što bi značilo da Crnjanski nikada nije do kraja bio zadovoljan odštampanom zbirkom, nego bi uvek nameravao da je narednom prilikom objavi u prerađenom obliku.

Zato se čini da je najstroži i najnemilosrdniji kritičar lirike Crnjanskog bio upravo – sâm Crnjanski.

Kako bi se na pravi način shvatio odnos pesnika Crnjanskog prema sopstvenoj poeziji, treba se osvrnuti na njen promenljivi kvantitet, koji varira bukvalno od zbirke do zbirke, zbog čega bi broj pesama najbolje i mogao da pokaže pesnikov autokriterijum u prelomnim momentima. Razume se da o suštini same poezije mnogo više govori njen kvalitet, ali u ovom slučaju je kvantitativna strana najbolji pokazatelj pesnikove samokritičnosti, pogotovu kad se zbirke međusobno uporede na osnovu broja pesama, pa i na osnovu najbitnijih tekstoloških razlika, koje često jesu obične formalnosti kojima u čitanju i tumačenju poezije nema mesta, no u ovakvom slučaju ipak mogu biti od pomoći.

Svakako da u obzir treba uzeti ona izdanja poezije Crnjanskog kojima je književna istorija već utvrdila nesumnjiv značaj, počev od prve zbirke, koja je nosila naslov Lirika Itake i koju je pesnik objavio u Beogradu 1919. godine, da bi zatim sledilo antologijsko izdanje pod nazivom Odabrani stihovi, odštampano u Parizu 1954, a nakon njega i ostale važnije antologije objavljene u Beogradu za pesnikova života: Itaka i komentari 1959, dve knjige iz edicije Srpska književnost u sto knjiga 1965, Poezija u okviru Sabranih dela Crnjanskog 1966, Lirika iz 1968, najzad i Odabrani stihovi 1972; naravno, treba imati u vidu i pesme koje je Crnjanski objavio u periodici pa ih docnije ili unosio u nove zbirke ili ih odbacivao, pri čemu se posebno izdvaja poslednji pesnički rad Crnjanskog – poema „Lament nad Beogradom“, napisana u Engleskoj 1956, a prvobitno objavljena kao bibliofilsko izdanje u Johanezburgu 1962. godine, da bi potom redovno bila preštampavana u svim navedenim antologijama poezije Crnjanskog.

Ipak, da bi se krug zatvorio i razrešile izvesne nedoumice za koje je donekle i sâm pesnik zaslužan, neophodno je osvrnuti se i na najznačajnije posthumno izdanje pesništva Crnjanskog, a to je obiman tom koji nosi naziv Lirika i koji je 1993, povodom stogodišnjice pesnikova rođenja, priredio Živorad Žika Stojković (iz ovog su izdanja svi citati koji se u tekstu navode, bilo da potiču od Stojkovića, bilo da potiču od Crnjanskog).

Sasvim se jasno uočava da je Crnjanski bio dovoljno samokritičan već kada je priređivao svoju prvu zbirku, jer u Liriku Itake nisu uneseni svi stihovi koje je pesnik tokom prethodnog perioda (1912–1918) objavljivao u periodici, a izostala je i „Sudba“, pesma iz gimnazijskih dana Crnjanskog, štampana 1908. u somborskom časopisu „Golub“.

Lirika Itake bila je sastavljena od 56 pesama raspoređenih u 3 ciklusa nejednakog obima: „Vidovdanske pesme“ (14 pesama), „Nove senke“ (23 pesme) i „Stihovi ulica“ (19 pesama). Kad se napomene da pesnik u svoju prvu zbirku nije uneo 7 pesama što je prethodno objavio („Sudba“, „U početku beše sjaj“, „Pobedi“, „Pesma“, „Robovima“, „Nikoli I“ i „Kuga“), to znači da je Crnjanski, u trenutku izlaska iz štampe svoje prve zbirke, imao ukupno 63 objavljene pesme.

Međutim, najzrelije doba pesnikovog stvaralaštva dolazi tek nakon štampanja Lirike Itake, pa iako će Crnjanski tokom narednog desetogodišnjeg perioda (1919–1928) objaviti svega 14, odnosno – ako se „Apoteoza“ računa kao pesma u prozi – 15 novih pesama, upravo je to pravi primer kako se niskim kvantitetom uglavnom garantuje visok kvalitet, a očigledno je i sâm Crnjanski najviše cenio ovaj period svog rada, što je očekivano ako se zna da su tih godina nastale neke od njegovih najznačajnijih pesama, kao što su „Sumatra“, „Stražilovo“ i „Serbia“. Moglo bi se reći da je pomenuti desetogodišnji period (u daljem radu uglavnom će biti označavan terminom „drugi period“) bio onaj krajnji, vrhunski domet i poslednja reč Crnjanskog kao pesnika, jer nakon pesme „Priviđenja“ (napisane 1928) on se definitivno okreće drugim književnim i kulturnim poljima. Ipak, ako se drugi period stvaralaštva Crnjanskog smatra zatvorenim i završenim krugom, onda je poema „Lament nad Beogradom“ ništa drugo nego zvezda koja iznova otvara krug pesnikovog celokupnog lirskog stvaralaštva, makar i na planu formalnosti, makar i samo zato da ne bude potpuno zatvoren.

Pošto pesnik nakon svoje prve zbirke objavljuje u periodici 14, odnosno (računajući i „Apoteozu“) 15 novih pesama, a nakon mnogo godina i svoju „labudovu pesmu“ posvećenu Beogradu, to znači da pesnički opus Miloša Crnjanskog čini ukupno 78 pesama ili (sa „Apoteozom“ kao pesmom u prozi) 79 pesama – i taj broj treba uvek imati na umu, prvenstveno radi lakšeg upoređivanja kvantiteta različitih antologijskih izdanja.

Nakon 1928. godine, Crnjanski se svojim pesmama vraća tek za vreme londonske emigracije nakon Drugog svetskog rata, pa će 1954. kod pariskog izdavača Dragana R. Aćimovića objaviti antologiju pod nazivom Odabrani stihovi, sastavljenu od 12 pesama. Bitno je naglasiti da je zbirka Lirika Itake zastupljena u navedenoj antologiji sa svega 6 pesama (od ukupno 56), dok ostalih 6 pesama predstavlja strog izbor od 14 (15) pesama drugog perioda (pri čemu je izostavljena i „Apoteoza“). Ipak, pesnik se potrudio da objasni zašto je u svoju antologiju uvrstio tako mali broj pesama, istakavši da svesno nije uneo nijednu „političku pesmu“, jer je smatrao da one „u tuđini“ gube svaki smisao, te da bi mogle biti štampane jedino u Beogradu, gde je „pesnik ispunio svoju sudbinu“; pritom je Crnjanski napomenuo da barem jedna pesma (mada je verovatno bilo više takvih) nije mogla ući u antologiju zato što mu nije pri ruci bio nijedan primerak sa koga bi mogla biti preštampana.

U knjigu pod nazivom Itaka i komentari, koja je objavljena u Beogradu 1959. i kojom je pesnik Crnjanski doživeo svojevrsnu književnu rehabilitaciju u Jugoslaviji (premda je još uvek živeo u Londonu), ulaze sve pesme iz pariske antologije Odabrani stihovi, ali i one koje nisu bile štampane iz „političkih“ ili tehničkih razloga (ipak, izostala je „Sudba“, koje se Crnjanski setio u napomeni na kraju knjige). Pada u oči da knjiga Itaka i komentari donosi 22 pesme iz zbirke Lirika Itake, dok je za drugi period zadržan pesnikov kriterijum iz Odabranih stihova, s tim što je unesena i „Apoteoza“ – tako da ovo izdanje sadrži ukupno 28, odnosno (sa „Apoteozom“) 29 pesama. Ako se zna da je Lirika Itake imala 56 pesama, jasno je da je i u knjizi Itaka i komentari, procentualno gledano, opet mnogo bolje prošlo stvaralaštvo drugog perioda (7 od 15 pesama), dok je pesnik i dalje veoma strog prema stihovima iz ranijeg doba svog stvaralaštva. Štaviše, Crnjanski je bio sklon i ponekim radikalnim izmenama u samim stihovima, pa je tako iz pesme „Pozdrav“ (koja u zbirci Lirika Itake zatvara ciklus „Vidovdanske pesme“) izbacio celu poslednju strofu.

Treba se posebno osvrnuti na položaj „Apoteoze“, jer ne samo što je ona u knjizi Itaka i komentari odštampana među pesmama iz Lirike Itake, nego je maltene prilepljena uz jedan prozni tekst, čime je, takoreći, pretvorena u komentar i formalno izjednačena sa ostalim proznim tekstovima koji su štampani između samih pesama („Apoteoza“ je odštampana između proznog teksta „Uz pesmu ’Serenata’“ i pesme „Oda vešalima“). A pošto će „Apoteoza“ i nadalje, u izdanjima čije će priređivanje pesnik nadgledati, biti preštampavana kao sastavni deo knjige Itaka i komentari, mnogi docniji priređivači neće ni tretirati „Apoteozu“ kao pesmu, nego samo kao prozni komentar. Sa druge strane, karakteristično je da se knjiga Itaka i komentari završava poetskim komentarom „Naša nebesa“, koji bi takođe mogao biti shvaćen kao pesma u prozi – no, to se ipak neće desiti, nego će se pomenuti tekst preštampavati isključivo kao završni komentar dotične antologije.

Nakon povratka Crnjanskog u Jugoslaviju 1965. godine, objavljuju se u ediciji Srpska književnost u sto knjiga (u izdanju Matice srpske i Srpske književne zadruge) dve njegove knjige: prva nosi naziv Lirika, proza, eseji, a druga – Serbia, Seobe, Lament nad Beogradom. Uz poštovanje pesnikovih sugestija, priređivač Živorad Žika Stojković je u knjigu Lirika, proza, eseji uneo 34 pesme iz zbirke Lirika Itake, što je vidno ublažen kriterijum u odnosu na oba prethodna izbora (1954, 1959), ali treba istaći da je Crnjanski za ovo izdanje, pored toga što je u pesmi „Pozdrav“ zadržao izmenu načinjenu za knjigu Itaka i komentari, maltene prepolovio pesmu „Slava“ (iz ciklusa „Nove senke“ u zbirci Lirika Itake), a pesmi „Rastanak“ (takođe iz nekadašnjeg ciklusa „Nove senke“) nadenuo je naziv „Rastanak kod Kalemegdana“. Kada je u pitanju drugi period pesnikovog stvaralaštva, izbor je, ne računajući izostanak „Apoteoze“, dvostruko proširen u odnosu na prethodne antologije, jer je uneseno 12 pesama, mada se zapaža da one nisu odštampane kao jedinstvena celina: u knjizi Lirika, proza, eseji oformljen je od 10 pesama drugog perioda ciklus „Priviđenja“ (prema nazivu pesme koja je bila poslednja objavljena u drugom periodu), ali je pesma „Devojka“ (premda je prvi put bila objavljena u časopisu Zenit 1921) štampana među pesmama iz zbirke Lirika Itake, sa kojima i čini ciklus „Lirika Itake“, dok se „Serbia“ (koja bi takođe, s obzirom na vreme kad je napisana, takođe mogla da pripada ciklusu „Priviđenja“) našla u knjizi Serbia, Seobe, Lament nad Beogradom, gde je odštampana, kao što se vidi iz samog naslova, i poema „Lament nad Beogradom“ (koju je tri godine ranije Dragan R. Aćimović štampao u Johanezburgu kao posebno izdanje). Pošto je u knjizi Lirika, proza, eseji kao uvodna pesma (izvan dvaju ciklusa) odštampana „Sudba“, prva pesma koju je Crnjanski objavio, to znači da u navedenoj knjizi ima ukupno 46 pesama, a kad se uračunaju poeme „Serbia“ i „Lament nad Beogradom“, zaključuje se da je u ediciji Srpska književnost u sto knjiga objavljeno 48 pesama Crnjanskog.

Već naredne, 1966. godine, izlaze iz štampe Sabrana dela Miloša Crnjanskog, a priređivanje lirskog opusa preuzima Stevan Raičković, koji će od Crnjanskog izdejstvovati odobrenje da, pored pesama objavljenih u prethodnom izboru (1965), budu uvrštene još 4 pesme iz zbirke Lirika Itake, među njima i pesma „Njegoš“ (iz nekadašnjeg ciklusa „Nove senke“), kojoj Crnjanski daje proširen naziv „Njegoš u Veneciji“, a zanimljivo je da za ovu priliku donekle nove naslove dobijaju i dve pesme iz drugog perioda: „Bespuće“ postaje „Bespuća“, kako će biti i u svim narednim izdanjima, a naslov „Leto u Dubrovniku godine 1927“ skraćen je na „Leto u Dubrovniku 1927“, što je bila stvar čistog formalizma, ali će docnije sâm naslov varirati maltene od izdanja do izdanja. Mora se zapaziti da su organizacija i raspored pesama pomalo neobični (tim pre što je priređivaču moglo za uzor poslužiti prethodno izdanje, gde je prvi put oformljen ciklus „Priviđenja“ za većinu pesama iz drugog perioda pesnikovog stvaralaštva), pošto je u jedan veliki ciklus „Lirika Itake“ uneseno (pored 38 pesama iz originalne zbirke Lirika Itake) i 12 pesama drugog perioda (uz 10 pesama koje su štampane u izdanju Lirika, proza, eseji, dodate su „Devojka“ i „Serbia“), a izvan jedinstvenog ciklusa ostale su samo prva i poslednja pesma – „Sudba“ i „Lament nad Beogradom“. Tako je za četvrtu knjigu Sabranih dela Crnjanskog, koja nosi naslov Poezija, organizovan ciklus „Lirika Itake“ od 50 pesama, dok su dve pesme odštampane izvan ciklusa, a pošto su uneseni i prozni tekstovi iz knjige Itaka i komentari, samim tim se među njima našla i pesma u prozi „Apoteoza“, što znači da su u datom izdanju objavljene 52, odnosno 53 pesme.

Shvativši da pesnik više neće popustiti niti dozvoliti da se prekorači ionako snižen kriterijum (38 pesama iz zbirke Lirika Itake od prvobitnih 56, kao i 13 od ukupno 15 pesama drugog perioda), Žika Stojković će za Prosvetino izdanje poezije Crnjanskog iz 1968, koje nosi naslov Lirika, preštampati pesme koje su objavljene u knjizi Poezija (zadržavši i pesnikove korekcije), s tim što će iznova uspostaviti dve glavne celine (na osnovu knjige Lirika, proza, eseji, koju je takođe on priredio): ciklus „Lirika Itake“ od 38 pesama i ciklus „Priviđenja“, koji je sada konačno sastavljen od 12 pesama drugog perioda, dok će prva i poslednja pesma („Sudba“ i „Lament nad Beogradom“) opet biti štampane izvan ciklusâ, a pošto je preštampana i proza iz knjige Itaka i komentari, podrazumeva se da je i u ovom izdanju objavljena „Apoteoza“. Zapaža se da je, sa tehničke strane gledano (zbog dva jasno oformljena i razgraničena ciklusa, čime se zapravo ukazuje na dva glavna perioda pesnikovog stvaralaštva), izbor pod nazivom Lirika iz 1968. u izvesnoj prednosti kad se uporedi sa izborom koji nosi naslov Poezija i koji je objavljen dve godine ranije (u okviru Sabranih dela Crnjanskog), premda je broj pesama isti: 52, odnosno 53 (sa „Apoteozom“ kao komentarom).

Konačna pesnikova reč biće data 1972. godine u Nolitovoj antologiji pod nazivom Odabrani stihovi, kada je Crnjanski, prema shvatanju Žike Stojkovića, raščistio sa pesmama koje verovatno „ni očima nije više hteo da vidi“, pa je za ovo izdanje preštampano svega 36 pesama, i to: 24 pesme iz zbirke Lirika Itake, zatim 11 pesama iz drugog perioda i poema „Lament nad Beogradom“. Jasno je da se Crnjanski donekle vratio kriterijumu primenjenom u knjizi Itaka i komentari, gde su bile objavljene 22 pesme iz zbirke Lirika Itake, mada je za drugi period, osim izostavljanja „Devojke“ (oko koje je očigledno i ranije bilo nekih kolebanja) i „Apoteoze“ (koja se dotad ionako preštampavala kao prozni komentar), zadržan kriterijum iz izdanjâ Lirika, proza, eseji (1965), Poezija (1966) i Lirika (1968).

Čudna je, međutim, podela pesama u Odabranim stihovima 1972, jer su uspostavljeni ciklusi kakvih dotad ni u jednom izdanju nije bilo: „Itaka“ (10 pesama iz zbirke Lirika Itake), „Sećanja“ (14 pesama iz zbirke Lirika Itake i 3 pesme iz drugog perioda) i „Povratak“ (8 pesama iz drugog perioda), dok je „Lament nad Beogradom“ objavljen posebno, što je, u tehničkom smislu, jedina istovetnost sa prethodnim izdanjima. Ovakvi su ciklusi, a donekle i njihovi nazivi, još više neobični kad se zna da ih je uspostavio Crnjanski „lično“, jer upravo je taj izraz upotrebljen unutar napomene (koja stoji na naslovnoj strani Nolitove antologije) da je sâm pesnik načinio izbor stihova (što bi značilo i da je sâm izvršio raspored pesama).

Da li su, međutim, Odabrani stihovi u izdanju Nolita 1972. godine tako neočekivani i radikalni kako na prvi pogled deluju?

Najpre identičan naslov, a potom i strog pesnikov izbor navodi na poređenje sa pariskom antologijom iz 1954. godine. Možda se naslovi slučajno podudaraju, ali pada u oči da bi Nolitova antologija lako mogla biti ništa drugo nego dopuna pariske antologije, prvenstveno kad su u pitanju one pesme koje Crnjanski ili nije želeo „u tuđini“ da objavi ili nije imao odakle da ih preštampa. Od 1954. do 1972. prošao je Crnjanski pun krug, dozvolivši možda i preko volje da neka izdanja budu proširena za izvestan broj pesama, ali kada je dobio priliku da „lično“ sačini i uredi izbor svoje poezije, on je jasno pokazao da se njegov stav nije mnogo promenio čak ni nakon dve decenije. Promenilo se jedino to što je Crnjanski sada bio u domovini, pa je odlučio da štampa i „političke pesme“ – a takve pesme i jesu najveća razlika između dveju istoimenih antologija, mada ostaje i razlika u organizaciji pesama kad se imaju u vidu novooformljeni ciklusi u Nolitovoj antologiji.

Primećuje se da priređivači poezije Crnjanskog uglavnom nisu obraćali pažnju na parisku antologiju objavljenu 1954, pa se može zaključiti da je nisu ni smatrali relevantnim izdanjem, verovatno zato što sadrži svega 12 pesama (od ukupno 77, odnosno 78, koliko je Crnjanski imao objavljenih u trenutku štampanja pariske antologije), a pošto je u docnijim izdanjima broj pesama znatno proširen, i to uz pesnikovo odobrenje, verovatno se smatralo da je i sâm Crnjanski odbacio kriterijum koji je imao prema sopstvenim stihovima u vreme štampanja pariske antologije. Ipak, nije isključeno da je pariska antologija svesno odbacivana i zbog toga što je bila objavljena za vreme pesnikovog izgnanstva iz domovine (i to u izdanju jednog političkog emigranta), pa da je u očima docnijih priređivača izgubila legitimitet (štaviše, da je doživljavana kao ilegalna), naročito nakon što su pesme Crnjanskog počele da se preštampavaju u Jugoslaviji. Međutim, upravo su Odabrani stihovi iz 1954. godine jedino antologijsko izdanje (naravno, pored zbirke Lirika Itake, ako se i ona računa kao antologija dotadašnjeg pesnikovog stvaralaštva) za koje bi se moglo reći da je sastavljeno isključivo prema ličnom pesnikovom kriterijumu, bez bilo kakvih sugestija sa strane i bez bilo kakvih kompromisa – osim kompromisa sa samim sobom. Istina, donekle bi ličnu pesnikovu volju mogla predstavljati i knjiga Itaka i komentari, koja je objavljena u Jugoslaviji pre pesnikovog povratka, tako da Crnjanski nije bio pod neposrednim uticajem beogradskog izdavača ili priređivača, nego je iz Londona poslao smernice, koje su očigledno ispoštovane, mada je opet moglo biti, pisanim ili telefonskim putem, izvesnih sugestija iz Beograda.

U nekim slučajevima se, ipak, pokazalo da je Crnjanski, makar i prećutno, dao priređivačima za pravo i prihvatio njihove predloge, kojih se potom i sâm držao.

Primera radi, Crnjanski je pesmu „Njegoš“, doduše sa nazivom „Njegoš u Veneciji“, nakon što je objavljena u zbirci Lirika Itake 1919. godine (unutar ciklusa „Nove senke“) uneo tek u knjigu pod nazivom Poezija 1966. godine (što znači da je sama pesma izostavljena u tri antologije koje su se u međuvremenu pojavile), pa iako je to sigurno bilo na nagovor Stevana Raičkovića, ova će pesma biti preštampavana u svim docnijim izdanjima poezije Crnjanskog za njegova života – štaviše, pesnik će joj nameniti mesto i u planiranom ali nikada objavljenom drugom izdanju knjige Itaka i komentari.

Nešto je složeniji slučaj sa pesmom „Jadranu“ (iz ciklusa „Vidovdanske pesme“ u zbirci Lirika Itake), oko koje se pesnik neprestano kolebao: izostavljena u pariskoj antologiji 1954, ipak je štampana u knjizi Itaka i komentari 1959, ali ne i u knjizi Lirika, proza, eseji 1965, da bi naredne godine ipak bila objavljena u knjizi Poezija (samim tim i u Lirici 1968), a autor će je sâm uvrstiti u Nolitovu antologiju 1972. godine. Ni to, međutim, nije bila konačna pesnikova odluka, jer prema svedočenju Žike Stojkovića, Crnjanski je u svom ličnom primerku Poezije upravo ovu pesmu označio za izbacivanje, ali je to verovatno učinio tek nakon objavljivanja Nolitove antologije, što znači da se pesma „Jadranu“ ne bi našla u nekom narednom izboru samo da je Crnjanski stigao da ponovo lično priredi svoje stihove za štampu.

Dve navedene pesme, koliko god ukazivale na izvesne nedoslednosti i nedoumice pesnika koji je u javnosti nastupao samouvereno i samokritično, istovremeno govore i o neodoljivoj želji Crnjanskog da se vrati onom kriterijumu (ili barem načelima tog kriterijuma) predstavljenom u pariskoj antologiji 1954, te da na taj način zatvori jedan celovit krug. Naravno, pod uslovom da taj krug nije – beskrajan.

Da verovatno jeste beskrajan i krug u kome vladaju čiste formalnosti, pokazalo se nakon smrti Miloša Crnjanskog, kada su priređivači počeli da se na razne načine dovijaju kako da novoj publici predoče celokupan pesnikov lirski opus a da pritom ispoštuju volju samog autora, koji je eksplicitno stavio do znanja da jedan broj njegovih pesama ne treba više preštampavati. Ipak, najčešće bi prevagnula redaktorska odluka da se u novom izdanju nađu sve pesme Crnjanskog bez obzira na pesnikovu samokritičnost, pa tako Svetlana Velmar-Janković (kao priređivač Sabranih pesama Crnjanskog objavljenih u Beogradu 1978) ne samo što je preštampala sve pesme iz zbirke Lirika Itake, nego im je dodala (kao da su zaista bile objavljene u prvom izdanju zbirke) i neke ranije pesme koje Crnjanski svesno nije bio uneo u prvu knjigu svojih stihova. Sa druge strane, Gojko Tešić (kao priređivač izdanja Lirika Itake i komentari, objavljenog u Novom Sadu 1993) preštampava pesme iz zbirke Lirika Itake tako što se u potpunosti drži originalnog izdanja (sa podelom na tri ciklusa), ali i to je očigledno prenebregavanje pesnikove odluke da pojedine pesme iz same zbirke ne treba više objavljivati. Ipak, Tešićev smeli postupak donekle je dao zamaha i drugim priređivačima da prvu knjigu pesama Crnjanskog mogu preštampavati držeći se izvornika, pa će tako učiniti i Milivoj Nenin (u izdanju Lirika Itake i sve druge pesme, objavljenom u Beogradu 2002).

Odluke pesnika Crnjanskog, koje nisu uvek bile dosledne, najbolje je razumeo i razrešio Žika Stojković nakon što se prihvatio priređivanja celokupne poezije Crnjanskog. Razume se da je Stojković morao odbaciti pesnikov kriterijum primenjen u Nolitovoj antologoji 1972 (samim tim što ovo izdanje predstavlja jedan strog izbor), ali ipak nije iznova preštampao originalnu zbirku Lirika Itake niti je u jednu celinu uvrstio sve pesme iz drugog perioda, jer je znao da pesnik nikada ne bi tako postupio čak ni u izdanju koje pretenduje da obuhvati njegov celokupan lirski opus. Zato je priređivač za osnovu uzeo izdanje Lirike iz 1968, koje je takođe on priredio, a koje je za pesnikova života jedino „preuzelo najširi izbor“ poezije i pritom „zadržalo raspored pesama prema kome se mogu raspoznati dve glavne književno-istorijske, ali i sadržinske celine poezije Miloša Crnjanskog“.

U obiman tom koji nosi naslov Lirika i koji se objavljuje 1993, Stojković unosi „Sudbu“ kao uvodnu pesmu, zatim 38 pesama iz zbirke Lirika Itake (ali, sa naslovima i redosledom po uzoru na antologiju Lirika iz 1968), 12 pesama iz drugog perioda (koje, prvi put raspoređene hronološki, formiraju ciklus „Priviđenja“) i poemu „Lament nad Beogradom“, dok su u dva posebna dodatka štampane ostale pesme iz zbirke Lirika Itake (18 pesama), kao i pesme koje je Crnjanski za života objavio samo u periodici (6 pesama iz perioda pre štampanja zbirke Lirika Itake i 2 pesme iz drugog perioda), a pošto je, kao sastavni deo knjige Itaka i komentari, preštampana pesma u prozi „Apoteoza“, jasno je da se u jedinstvenom izdanju našlo svih 79 pesama Crnjanskog – ali, raspoređenih tako da se jasno vidi za koje pesme sâm pesnik sigurno ne bi odobrio da budu iznova štampane. Ono što bi se priređivaču moglo zameriti, to je delimično obnavljanje prvobitna tri ciklusa iz originalne zbirke Lirika Itake („Vidovdanske pesme“, „Nove senke“ i „Stihovi ulica“), jer su takvi segmenti suvišni ako već nisu oformljeni onako kao što je u izvorniku, nego samo od pojedinih pesama, koje inače nisu ni štampane originalnim redosledom unutar samih ciklusa. Kad se napomene i to da knjiga Itaka i komentari nije preštampana onako kako je objavljena 1959, nego na osnovu docnijih korekcija koje je Crnjanski izvršio u svom ličnom primerku, Stojkovićev priređivački postupak mogao bi se ovako predstaviti: ciklusi pesama i proznih tekstova organizovani su uglavnom na osnovu prvih izdanja (1919, 1959), ali su pesme unutar samih ciklusa raspoređene na osnovu docnijih najvažnijih izdanja (1966, 1968), dok su sami tekstovi (i pesme i komentari) preštampavani najčešće na osnovu konačne redakcije koju je pesnik odobrio (1968, 1972) ili na osnovu korekcija koje je pesnik načinio u ličnim primercima svojih zbirki.

I pored uzorâ koje imaju kad je u pitanju redakcija tuđih tekstova, očigledno je da će se priređivači i redaktori neprestano vrteti unutar kruga dok ne dođu do pravog rešenja kako najbolje predstaviti poeziju Miloša Crnjanskog novoj generaciji čitalaca – a da se pritom ispoštuju i ljubitelji pesništva Crnjanskog i pesnikove izričite smernice da se pojedini njegovi stihovi više nikada ne štampaju. Takva kolebanja i nedoumice ne moraju, međutim, predstavljati nedostatak niti nužno zlo, jer u pitanju je traganje za pesništvom onog pisca koji je stvorio jedan beskrajan krug u kome treba tražiti zvezdu – a vidi se da ni sâm pesnik iz tog beskrajnog kruga nije uspeo da izađe, namerno ili slučajno, može se nagađati.

Kvantitativni presek poezije Miloša Crnjanskog

u najvažnijim izdanjima od 1919. do 1993

LIRIKA ITAKE, Beograd 1919

56 pesama

- Vidovdanske pesme: 14

- Nove senke: 23

- Stihovi ulica: 19

ODABRANI STIHOVI, Pariz 1954

12 pesama

- 6 (iz zbirke LIRIKA ITAKE)

- 6 (iz drugog perioda: 1919–1928)

ITAKA I KOMENTARI, Beograd 1959

28, odnosno 29 pesama

- 22 (iz zbirke LIRIKA ITAKE)

- 6, odnosno 7 (iz drugog perioda)

SRPSKA KNJIŽEVNOST U STO KNJIGA, Novi Sad – Beograd, 1965

48 pesama

* LIRIKA, PROZA, ESEJI

46 pesama

- „Sudba“

- Lirika Itake: 34 (iz zbirke LIRIKA ITAKE), 1 (iz drugog perioda, umesto u „Priviđenjima“)

- Priviđenja: 10 (iz drugog perioda)

* SERBIA, SEOBE, LAMENT NAD BEOGRADOM

„Serbia“ (iz drugog perioda)

„Lament nad Beogradom“

SABRANA DELA MILOŠA CRNJANSKOG, Beograd – Novi Sad – Zagreb – Sarajevo 1966

* POEZIJA

52, odnosno 53 pesme

- „Sudba“

- Lirika Itake: 38 (iz zbirke LIRIKA ITAKE), 12 (iz drugog perioda)

- „Lament nad Beogradom“

- „Apoteoza“

LIRIKA, Beograd 1968

52, odnosno 53 pesme

- „Sudba“

- Lirika Itake: 38 (iz zbirke LIRIKA ITAKE)

- Priviđenja: 12 (iz drugog perioda)

- „Lament nad Beogradom“

- „Apoteoza“

ODABRANI STIHOVI, Beograd 1972

36 pesama

- Itaka: 10 (iz zbirke LIRIKA ITAKE)

- Sećanja: 14 (iz zbirke LIRIKA ITAKE), 3 (iz drugog perioda)

- Povratak: 8 (iz drugog perioda)

- „Lament nad Beogradom“

LIRIKA, Beograd 1993

78, odnosno 79 pesama

- „Sudba“

- Lirika Itake: 38 (Vidovdanske pesme: 13; Nove senke: 14; Stihovi ulica: 11)

- Priviđenja: 12 (iz drugog perioda)

- „Lament nad Beogradom“

- Ostale pesme iz LIRIKE ITAKE: 18

- Pesme van zbirki: 8 (6 i 2)

- „Apoteoza“

Autor Dušan Milijić