POBUNA LEPIH REČI - Prikaz pikarskog romana "Nestašna Markiza" (Beograd, 2023)

Markiza nije saglasna sa mišlju da lepa reč samo poslovice otvara.

Čitalac ne mora biti saglasan sa Markizom, ali i kad nije saglasan, to opet znači da je i sâm započeo otvaranje lepih reči, jer je otvorio prvu stranicu Nestašne Markize, knjige koja goni na nestašno i neprekidno čitanje, na nestašno i uzbudljivo putovanje kroz reči koje i pojedinačno i zajedno stvaraju i otvaraju nove prostore, svetove, dimenzije.

Ali, uprkos nesagledivim mogućnostima i nesputanim horizontima koji se na svakoj narednoj stranici i u svakoj narednoj reči otvaraju, čak je i najmaštovitija avantura u pikarskom romanu Jasmine Malešević čvrsto vezana za Zemlju, bez ikakve potrebe da se otisne iz njene atmosfere, mada su i okolne galaksije u domenu Markizinih želja.

Markiza izričito tvrdi da bi se sama vrtela kao čigra kad bi Zemlja, kojim slučajem, bila ravna ploča, a pošto se Zemlja ljudskim očima jedino i može sagledati kao ravna ploča, na svakome je da odluči hoće li se vrteti, leteti, skakati, trčati u susret neizvesnostima i tako neprestano stvarati uzbudljivost i šarenolikost – ili će prihvatiti ravnu jednoličnost koja je ionako širokogrudo ponuđena.

Naizgled bi se svako vezivanje za Zemlju tumačilo kao sputavanje, i fizičko i duhovno, ali ako se Zemlja okreće zbog nas i ako je ona jedina planeta koja spava sa nama, onda nam upravo ona može ostvariti svaki san, svaku zamisao, svaki naum, a pružiće nam i dovoljno prostora za pustolovinu od koje bi se načinio roman, bilo da je viteški, bilo da je pikarski.

Šta je viteški roman, ne treba posebno objašnjavati, ali kad bi se naišlo na delo koje je označeno kao „pikarski roman“ i koje je napisano u periodu kad je renesansa ustupala mesto baroku, neophodno je dodati makar nekoliko rečenica kojima bi se navedena žanrovska odrednica definisala pred čitaocima dvadeset prvog veka.

A kad ispod naslova dela koje je objavljeno 2023. godine stoji kratka napomena „pikarski roman“, itekako je poželjno osvrnuti se na uopštene detalje jedne vrste romana koja je maltene zaboravljena, a koja je bila aktuelna tokom specifičnog perioda kad se nije prelazilo samo iz jedne književne epohe u drugu, nego i iz jednog načina života u drugi, prililno različit, pa u mnogome i suprotan.

Nastao kao svojevrsna parodija viteških romana, pikarski žanr može na prvi pogled delovati kao glorifikacija negativnih likova i njihovih nečasnih poteza, jer su ionako glavni likovi pikarskih romana namerno predstavljeni kao potpuna suprotnost vitezovima i njihovim junačkim, pa i čudesnim poduhvatima.

Osim što se suprotnost ogleda u tome da je pikarski roman u domenu realističkog prikaza – za razliku od prilično idelizovanih likova i scena iz viteških romana – suprotnost između dva žanra vidljiva je i u samim razlozima i ciljevima koji nagone glavnog junaka na nečasne postupke, jer dok je vitez najčešće iz iskrene ljubavi prema ženi i iz bezuslovne odanosti prema svojoj zemlji i vladaru išao u smele podvige i suprotstavljao se čitavoj armiji neprijatelja, dotle glavni lik pikarskog romana svoje poteze čini iz ličnog koristoljublja, ne prezajući pritom ni od prevara i krađa.

Jasno je da se glavni lik pikarskog romana mora okarakterisati kao antiheroj, ali treba napomenuti da je u pitanju antiheroj koji je očigledno svestan negativne prirode svojih postupaka, a posebno je svestan da ne bi ni stigao do ostvarenja svojih želja kad bi odabrao dosledan viteški idealizam.

Ipak, pravi razlozi takvog ponašanja zapravo se kriju u poreklu samog antiheroja, jer dok su vitezovi poticali iz plemićkih porodica i samim tim bili predodređeni za značajna dela, dotle junak pikarskog romana potiče iz nižih društvenih slojeva, kojima sâm položaj ne dopušta ni da maštaju kako će se proslaviti u herojskim podvizima, nego im ostaje jedino da se nadaju kako će služiti bogatom gospodaru, kojeg će uzgred iskoristiti kad god se za to ukaže povoljna prilika.

I koliko god da u takvoj situaciji gospodar deluje kao nevina žrtva sluginih prevara i intriga, on je zapravo istovremeno i žrtva samog društva koje ga je načinilo plemićem i bogatašem, jer u tom društvu pripadnici nižih slojeva i ne bi mogli drugačije da poboljšaju svoj materijalni položaj ukoliko nisu dovitljivi, pa i nepošteni prema povlašćenoj klasi.

Pošto se termin pícaro, iz kojeg je i izveden naziv književnog žanra, definiše u španskom vokabularu pojmovima prost, siromašan, lukav, prepreden, prevarant, bez časti i srama, jasno je da se glavni lik pikarskog romana nalazi na granici moralnog kodeksa, ali bitno je napomenuti da su sami moralni kodeksi propisani od strane viših društvenih slojeva, tako da je moral u datom slučaju veoma relativna stvar i stoga je sasvim legitimno kršenje propisa od strane onih koje kodeks faktički ne obuhvata i ne smatra ih dostojnim pripadnicima društva.

Zato je junak pikarskog romana morao biti zanimljiv i kao književni lik i kao društveni fenomen, pa je morao izazivati i simpatije publike, pošto je sasvim uobičajeno da čitaoci – između plemića, koji je položaj i imanje stekao bez ikakvog truda, i prepredenog sluge, koji pomoću raznih lukavih smicalica izvlači korist – stanu na stranu ovog drugog, odnosno onog koji se, premda zahvaljujući svojim ličnim interesima, zapravo suprotstavlja licemernim propisima vladajućih slojeva.

A takvim simpatijama sigurno je doprinosio i autobiografski karakter pikarskih romana, pri čemu se pripovedanje u prvom licu takođe ustalilo kao pravilo samog žanra, dok se kao još jedna bitna odlika nametnula svesna nedovršenost radnje, jer glavni lik neprestano ide iz događaja u događaj i od gospodara do gospodara, pa iako neprestano pokušava da popravi svoj materijalni i društveni položaj, on u tome nikad neće uspeti, tako da i nakon poslednje stranice publika može sama da zamišlja šta će se nadalje dešavati sa antiherojem o čijem je životu čitala.

Moglo bi se dodati još nekoliko podataka o samom žanru, pa i o najvažnijim stvaraocima i njihovim delima – pri čemu treba spomenuti da se prvim pikarskim romanom smatra Život Lazarčića sa Tormesa (verovatno objavljen 1553) nepoznatog autora, dok se Gusman iz Alfaraćea (1599) Matea Alemana smatra romanom koji je uspostavio model pikarskog žanra – ali je u datom slučaju važnije pronaći paralelu između izvornog žanra i romana Nestašna Markiza.

Ako se i ne pronađe bilo koja druga sličnost, mora se zapaziti da je roman Jasmine Malešević koncipiran kao ispovest u prvom licu i da nakon pročitane knjige i zaklopljenih korica tek mogu da se iznova zamišljaju buduće Markizine avanture, ali se pritom čini da je radnja i počela znatno pre prve reči na prvoj stranici, pa zato roman izgleda kao jedan kratak isečak iz Markizinog uzbudljivog života.

Mada, ionako je svaka pesma, svaka priča, svaki roman ništa drugo nego isečak iz Zemljinog okretanja, koje će se nastaviti i nakon zaklopljene poslednje stranice knjige, pa i nakon saznanja da se naša planeta samo zbog nas vrti.

A sa druge strane, teško da bi iko zahtevao da se napiše nastavak Markizinih avantura i njenih putovanja, koja inače teku paralelno sa Zemljinim okretanjem, jer reči od kojih je Jasmina Malešević načinila svoj roman deluju kao sklad koji bi itekako bio narušen ako bi se dopunio novim rečima, poglavljima i knjigama o Markizi.

Svaka je reč u Nestašnoj Markizi na svom mestu i sasvim je dovoljna samoj sebi, a opet dozvoljava čitaocu da zamisli još hiljade reči pomoću kojih bi sebi dočarao neobične Markizine doživljaje, kako one opisane, tako i one neopisane.

Ipak, autobiografski karakter i svesna nezavršenost radnje kao sličnost Nestašne Markize sa izvornim pikarskim žanrom uglavnom se svode na nivo formalnosti, dok bi se suštinske sličnosti, ali možda i razlike, ogledale tek prilikom poređenja karaktera naslovne junakinje i prirode njenih doživljaja sa likovima i radnjom pikarskih dela na početku barokne epohe.

Iako se prva razlika u odnosu na originalni pikarski žanr nameće već na naslovnoj strani, čim se ugleda reč „Markiza“ – jer zna se da glavni lik pikarskog romana ne bi trebalo da bude plemićkog porekla – ubrzo će se, već u tekstu prvog poglavlja, zapaziti da je dotična reč odštampana velikim početnim slovom, pošto se glavna junakinja i predstavlja istim izrazom od kojeg je načinjen naslov, pa se može naslutiti da joj je „Nestašna“ ime, dok „Markiza“ u tom slučaju ne bi bila titula, nego prezime.

Na čitaocu je da razazna – pa i da sâm donese odluku – da li je „Markiza“ ime ili titula, ili i jedno i drugo, kao što će biti slučaj i sa njenim voljenim Baronom, ali se upravo takvim nedoumicama umanjuje prva moguća razlika između samog romana Nestašna Markiza i opštih pravila pikarskog žanra.

Uočljivija je, međutim, razlika između prirode opisanih događaja, jer dok se pikarska književnost svodi na prevare i smicalice koje ne izlaze iz domena surove realnosti, dotle se u romanu Jasmine Malešević prolazi kroz avanture koje na prvi pogled deluju kao da su na granici fantastike, pa možda čak i u domenu nestvarnih svetova viteških romana.

Mnogo toga u romanu Nestašna Markiza ostaje nedorečeno kako bi zaintrigiralo čitaočevu maštu, pa će se sigurno javiti i jedna neobična nedoumica povodom toga da li je radnja prožeta čudesnim detaljima ili ipak nije, jer koliko god da sami događaji deluju nestvarno i neostvarivo, opet se mora postaviti pitanje zbog čega takvi događaji ne bi bili mogući u stvarnosti, tim pre što se dešavaju u sasvim uobičajenom ambijentu hotela, krčme, ulice, najzad i pustog ostrva, koje bi inače moglo biti bilo koje ostrvo na kugli zemaljskoj.

Kad se pažljivije sagleda Markizina ispovest, primetiće se da je karakter fantastike najprisutniji u izjavama i željama glavne junakinje, ali se prethodno moraju zapaziti i naslovi pojedinih poglavlja, jer dovoljno je izgovoriti „Alibaba maše krilima“, pa da iskrsne svet istočnjačkih bajki, bez obzira na to da li poglavlje pod dotičnim naslovom zaista odvodi čitaoca u bajkoviti svet ili se Alibaba, ipak, preselio iz bajke u svet puke realnosti, pa makar to bila i Markizina realnost.

Dovoljno je pročitati naslov „Burmutica je bačena“ i shvatiti da Markiza, upravo poput junakâ izvornog pikarskog žanra, nepokolebljivo prkosi propisanim pravilima, koja očigledno nisu za nju ni pisana, ali istovremeno prkosi i tradicionalnim izrekama i definicijama čije se koncepcije i značenja uglavnom nisu dovodila u pitanje.

Dovoljno je spaziti naslov „Balzakove tapete“, što nije samo naziv prvog poglavlja romana Nestašna Markiza, nego i originalna priča na osnovu koje je potom nastao sâm roman, pa shvatiti da se Markizina pobuna – kao i autorkino lukavstvo pomoću kojeg takvu pobunu čini mogućom – krije već u neobičnim sitagmama, sastavljenih od reči koje se dotad verovatno nikada nisu našle jedna pored druge, a kamoli da su jedna drugu opisivale.

I tek se u neobičnom sklopu reči sagledava koliko su pojedine od njih milozvučne i alegorične, a sigurno ne bi tako zvučale niti bi dobile takvo značenje da u datoj sintagmi ili izrazu nisu imale priliku da svojim prisustvom stvore jedan krajnje čudesan pojam, koji ranije nije bio moguć samo zato što se nijedan pisac nije dosetio da na takav način spoji naizgled nespojive reči.

Kad su u pitanju događaji koji prelaze granice etičkog kodeksa, a što se u pikarskom žanru podrazumevalo, jasno je da Markizini postupci nisu ni blizu takvih granica, mada prelaze granice mnogih nepisanih i uobičajenih pravila, zbog čega upravo i mogu izazvati čuđenje, jer želja da se iz kruga dvojke pređe u galaksije ne izgleda fantastično zbog samih galaksija, nego zbog namere da se nesumnjiv simbol zone komfora zameni simbolom neizvesnih putovanja i pustolovina – a to je mnogim čitaocima dvadeset prvog veka šokantno barem onoliko koliko je plemićima krajem šesnaestog i početkom sedamnaestog veka moralo šokantno izgledati ponašanje glavnih junaka pikarskih romana.

Vitez u moralnom, a pikar u emotivnom smislu, Markiza iz romana Jasmine Malešević toliko je ispunjena idealima, iskrenošću i nesputanošću da zaista krši mnoge zakone, ali to su isključivo zakoni konformizma, na osnovu kojih se inače regrutuje plemstvo modernog doba, kao i zakoni vremena, i to ne samo vremena u smislu epohe i njenih nepisanih pravila, nego i vremena u smislu trajanja i prolaznosti.

A pošto klepsidra u romanu Nestašna Markiza uspeva da zadrži jednu kap kako bi trenutak duže potrajao, nije teško zamisliti ceo roman kao jedan jedini trenutak, i to kao trenutak mašte koji je čudesan samim tim što je ispunjen maštom u vreme kad se vitezom smatra onaj ko se mašte oslobodio zarad materijalnih razloga, a pikarom se smatra onaj ko ostvaruje svoje snove čak i na štetu sopstvenog društvenog položaja.

Markizina deviza da smo se imali rašta roditi – pri čemu je namerno izbegnut prvi deo tradicionalne izreke – trebalo bi da bude motivaciona poruka koju će svako govoriti samome sebi da bi znao kako na pravi način da proživi onaj dugi trenutak što je počeo davno i što će trajati doveka, pa ako ne drugačije, da proživi taj trenutak barem onako kako ga proživljava junakinja Nestašne Markize, jer koliko god da je ovaj roman isečak mnogo duže radnje, on je istovremeno i razlaganje jednog kratkog magnovenja između dve klepsidrine kapi.

To je trenutak koji klepsidra svakome poklanja, ali od pojedinca zavisi da li će takav trenutak odmah proći ili će duže trajati.

Autor Dušan Milijić