Pojedinac – Muzika danas više nije Mi, muzika sam samo Ja

Da li je bend skup ljudi ili snažni pojedinac koji je uspeo da okupi oko sebe muzičare da bi mogao da iznese svoju ideju?

Šta je to što tog pojedinca čini podobnim za takav poduhvat?

I još jedno pitanje, koje me je užasno fasciniralo: zbog čega publika voli ekscentrične, manijakalne osobenjake koji stoje ispred svog kolektiva i, u ime svih, naglašavaju postojanje tog skupa?

Da li je to zato što se naša čoporativna svest, s kojom smo biološki rođeni, lakše povinuje jednom čoveku; potraga za poistovećivanjem datira, ne znam ni sam, koliko godina, ali znam da se, pored svih ovih činjenica koje pitanjima pokušavam da iznesem, javlja veoma zanimljiva koncepcija.

EKV je imao Milana i Magi, Čorba je imala Čorbu, Dorsi Morisona, Inspektor Blaža, Bajaga, Kiki, Brajan Adams, Dilan, Angus Jang. Bajaga piše svoje pesme i tekstove – možete li da imenujete njegov celi bend (?), ili, na primer, Dilanove prateće vokale?

Gotovo da nema bendova u kojima svi članovi pišu pesme. A mogućnost da u bendu postoje dve osobe koje kreativno žele da izraze svoj ego je prosto nemoguća teorijska scena, međutim, pokazalo se i da u nekim bendovima mogu svi podjednako da učestvuju i da to funkcioniše, kao ZZ top, mada Bil Gibons i dalje radi većinu kompozicija i tekstova, tako da su ostali samo ljudi koji upotpunjuju njegovu svest.

U Cepelinima, Džon Pol Džons radio je aranžmane sa Pejdžom, dok je Bonam samo želeo da zaradi kintu i da odsvira što surovije moguće. Ali, sve se i dalje vrti oko pojedinaca.

Pojedinac je kreativan, ali to nije glavna karakteristika njegove ličnosti. Kreativnost je škakljiva tema, jer ona može da podrazumeva mnoge boleštine koje tek neki smatraju kreativnošću, a u suštini su bljuvotine koje bi trebalo zbrisati sa lica zemlje. Pored kreativnosti, mora da ima entuzijazam. Kao što kaže Miša Blam, „entuzijazam je neka vrsta mazohizma“, tako da i pojedinci moraju da grizu, da budu ubedljivi u svojoj zamisli i da se, narodski rečeno, cimaju k’o ludi.

Pojedinac u današnje vreme mora da, pored toga što svoju kreativnost ispoljava, snima, zapisuje, da se bavi marketingom, trgovinom i svakakvim poslovima koji stavljaju u drugi plan to što on zapravo stvara. Stoga pojedincu mesto više nije ovde.

Ne postoje menadžeri koji dođu na svirku, oslušnu te i kažu „želim da te predstavljam“. Nemoguće je otići do diskografske ili produkcijske kuće i reći „poslušajte pesmu.“ Sve je sad u sopstvenoj režiji, bez ikakvog gubitka. Pojedinac mora da ulaže u sebe i u sopstveni projekat ako želi da opstane. Jer, svet je prepun drugih pojedinaca koji isto to pokušavaju.

Možda je muzika i osuđena na propast zato što postoji gomila pojedinaca bez ikakve zajednice.

Stefan Megić