Potčinjavanjem ka uzvišenosti - Prikaz romana „Uzvišenost“ Darka Tuševljakovića

Nije retkost da roman nastane iz pripovetke ili novele, koja u trenucima kad je pisana možda nije ni ukazivala na to da će ubrzo preći u žanr koji, ako se krene od formalnosti, podrazumeva znatno obimniji broj stranica.

U takvim slučajevima se ponekad dogodi da i u novonastalom romanu bude jasno prepoznatljiv njegov prvobitni segment, a često priča iz koje je roman iznikao zna i da ostane njegov najkvalitetniji deo, pa je tada lako uočiti šta je bilo zaokružena pripovedna celina, a šta je docnije dopisivano.

I premda roman „Uzvišenost“ spada u onu prvu, a ne u ovu drugu grupu, to se ne bi moglo ni naslutiti da pisac Darko Tuševljaković nije sâm napomenuo kako je sve počelo novelom od pedeset stranica, a ovaj je podatak utoliko više zamaskiran zato što „Uzvišenost“ ostavlja nedvosmislen utisak jedinstvenog i celovitog romanesknog dela – kao da je od samog početka roman bio zamišljen u onoj verziji koju čitalac sada ima pred sobom, a pritom je i nivo kvaliteta konstantan od prve do poslednje stranice.

Zamislivši da se radnja romana dešava u budućnosti gde su i društvo i pojedinac na pragu autodestrukcije, Tuševljaković je još jednom pokazao ono što se kao opomena prepoznaje u većini dela koja smelo bacaju pogled daleko unapred: da se ta i takva budućnost možda već desila, samo je ljudi još uvek nisu do kraja svesni, jer kad su u potpunom mraku, oni ne mogu ni sagledati njegove prave dimenzije, pa će im i rešetke kojima su okruženi verovatno delovati kao kakvo-takvo svetlo usred opšteg i nesagledivog beznađa.

Krećući se više metafizičkim nego fizičkim putevima, više duhovnim nego materijalnim prostorima, više po unutrašnjim nevidljivim nemirima nego po spoljašnjim vidljivim događajima, pisac se istovremeno poigrava zakonitostima i mogućnostima same književnosti, čija dela ponekad steknu toliku snagu da svog tvorca pošalju pravo u ništavilo – bilo u smrt, bilo u zaborav, bilo u sopstvenu senku.

Tamo gde svako želi da ispriča svoju priču ne želeći pritom da čuje tuđu, nije ni čudo ako se jedna knjiga, odnosno njena poruka, pretvori u svoju suprotnost i postigne ono što piscu uopšte nije bila namera, ali jeste bila namera grupe čitalaca koji su u knjizi prepoznali ono što su sami želeli da prepoznaju.

Ako je glavna junakinja, koje je ujedno i pripovedač, okarakterisana kao antiromantičarka, ta bi se odrednica mogla preneti i na ceo roman, jer ako je romantizam kao pokret imao za cilj da putem umetničkih dela oplemeni osećanja svoje publike, i to se u romanu „Uzvišenost“ pretvara u potpunu suprotnost, što je jedino i moguće u društvu kroz koje se glavni likovi kreću i pokušavajući uzaludno da pronađu svoje mesto.

Težeći ka uzvišenosti kako bi je dosegnuli i opravdali kroz jedno jedino književno delo, fanatični čitaoci se zapravo potčinjavaju piscu koji sâm nije tražio potčinjene sledbenike i koji od svoje knjige nije ni hteo da pravi novu Bibliju – a koji pritom smatra da ni prava Biblija ne zaslužuje da bude Biblija.

Stoga je očekivano što se Tuševljaković poigrao i sa postupkom priče u priči tako što je odlomke iz fatalne knjige nazvao uljezom, jer radi se o publikacijama koje se neprimetno pretvore u manifeste i svoje potčinjene čitaoce ubede u njihovu sopstvenu uzvišenost.

Premda unosi primetnu dozu pesimizma u viziju budućnosti, premda vodi svoje junake kroz neprestani krug preplitanja uzvišenosti i potčinjavanja, sâm roman ipak pruža nadu za spas i spoznavanje lične sreće, ali i ostavlja otvorenim pitanje da li je bolje odskočiti ili preći na drugu stranu probijanjem dna – a već i samo razmišljanje o tome jeste kakav-takav prvi korak ka uzvišenosti.

Autor Dušan Milijić