Premijer

- Halo.

- Ja sam.

- Uh.

- Živ?

- Jedva.

- Koliko je ozbiljno?

- Veoma.

- Gde si pogođen?

- U glavu.

- Uh.

- Kažu da mi je ostalo još nekoliko dana.

- Rekao sam ti da ne dolaziš u Srbiju.

- Mislio sam da sam ovde bezbedan.

- Tu?!

- Da. Rekli su mi da je ovde dobro i da ću biti neprimećen.

- Trebalo je mene da slušaš.

- Trebalo je. Sada je kasno.

- Govorio sam ti da ideš u Utoju, London, Pariz, Brisel, Nicu, Istanbul, Minhen... Tamo gde je najsigurnije.

- Mislio sam da je Beograd najsigurniji.

- Greška. Velika greška. S kim si došao?

- Sa braćom.

- Kako su oni?

- Svi su mrtvi.

- Strašno!

- Ubio ih je jedan čovek. Isti koji je mene ranio.

- Ko?

- Premijer, doduše tehnički.

- Onaj?

- Onaj.

- Nemoj mi reći da ste se krili u zgradi Vlade?

- Da. Mislili smo da tamo svi rade i da nas niko neće primetiti.

- I?

- Greška. Njihov posao je samo da nas love. Ova država ih je i izabrala samo da bi mi bili uništeni. Nismo znali. Prenesi ostalima.

(Razgovor dva Pokemona.)

Goran Stojičić