PUTEŠESTVIJE JEDNOG HADŽIJE - Filmska verzija "Gorskog vijenca"

Čuje se ponekad priča o mogućoj filmskoj adaptaciji Gorskog vijenca, bude pompe i rasprave oko toga da li jedno takvo delo uopšte treba ekranizovati, no i ta buka brzo prestane, valjda zato što onaj kome je ideja o ekranizaciji Njegoševog speva pala na um shvati da će za realizaciju teško naći i moralnu i finansijsku podršku.

Mnogi, međutim, ne znaju da, sve i kad bi došlo do filmske verzije Njegoševe znamenite epopeje, to ne bi bila njena prva adaptacija za sedmu umetnost. Ostao je nekako nezapažen televizijski film iz 2000. u kojem su Njegoševe junake odigrali Branimir Popović, Dragana Mrkić, Mladen Nelević, Mirko Vlahović, Drago Malović, Marko Baćović, Goran Sultanović, Enver Petrovci, Veljko Otašević... Bio je to jedan svojevrstan poduhvat Petra Božovića, koji je, pored pisanja scenarija i režije, pokušao da dočara i lik Njegoševog igumana Stefana.

Ipak, ima dobrih razloga zbog kojih je ovaj film prošao nezapaženo.

Želeći da prodre u suštinu starih zađevica, koje nisu bile aktuelne samo u vremenu vladike Danila, odnosno, kako stoji u podnaslovu speva, „pri svršetku XVII vijeka“, nego i na svršetku XX veka, slavni glumac Božović krenuo je na hadžiluk u daleki Jerusalim, do samog raskršća svih religija, ne bi li tamo, na izvorištu, otpočeo svoju potragu. Snimljene kadrove iz Svete zemlje, kao i scene povratka preko Grčke, najzad i dolazak u crnogorske planine, Hadži Petar Božović uklopiće u svoj film pokušavši da bar tako zaokruži priču o neprevaziđenim sukobima od Jerusalima do Cetinja.

Međutim, iako drama nosi naslov Gorski vijenac, gledaoci se sa vladikom Danilom, Vukom Mandušićem, vojvodom Draškom i ostalim „glavarima“ sreću tek nakon što prođe celih pola sata od početka filma, jer su brojni kadrovi rediteljevog putešestvija i hadžiluka zauzeli upravo toliko vremena, a tek kad Božović, odeven kao monah, stigne u Crnu Goru i progovori slavne stihove, najzad shvatamo koja je njegova uloga i šta uopšte gledamo.

U svoje meditacije tokom hodočašća, Božović je utkao i Njegoševu prozu, i to uglavnom one redove iz vladičine prepiske koji bi mogli imati veze sa osetljivom problematikom opevanom u „Gorskom vijencu“, tako da je spev čiji smo naslov videli na ekranu ustvari samo jedna kruna nad ličnom rediteljevom pričom i traganjem, pa se u tom pogledu film približava privatnim, štaviše amaterskim ostvarenjima, mada to ipak nije. A pošto je u nekim momentima teško razlučiti da li Božović igra igumana Stefana, da li možda igra Njegoša ili čak samoga sebe, više i ne znamo da li je to film o vladici Danilu ili o vladici Radu, a u nekim momentima se dvoumimo da li je to uopšte film ili možda predstava na otvorenom.

Ili je to samo dokumentarni i autobiografski zapis jednog hadžije...

I ne samo što izvorni Gorski vijenac nije dovoljno zastupljen u istoimenom filmu, nego su čak i oni stihovi koji su se našli u scenariju dosta izmešani i pretumbani, a uočavamo da je i broj likova prepolovljen (što je možda bilo uslovljeno finansijskim, ali svakako i praktičnim razlozima koji se tiču samog scenarija). Sa druge strane, reditelj je u prvi plan istakao lik igumana Stefana, dakle onoga kojeg on sâm tumači, ali ni to više nije stari i staloženi mudrac, kakav je u Njegoševom spevu, već neki buntovni i pomalo besni kaluđer-skitnica koji ne besedi tiho pokraj vatre, nego viče pozivajući na „borbu neprestanu“ i proklinje one koji su se pritajili dok im „manji potok u viši uvire“.

Ipak, najupadljivije odstupanje od Njegoševog izvornika jeste filmska adaptacija lika vladike Danila. Iako svi znamo da je centralna ličnost Gorskog vijenca na neki način usamljena i izdvojena iz mase naroda, to ne znači da je vladika i fizički izdvojen od svojih „glavara“. Međutim, reditelj je vladiku Danila prikazao upravo fizički izdvojenog od svih ostalih, kako sve vreme u praznoj crkvi preispituje svoju predstojeću odluku. A više je nego jasno da je Njegošev vladika usamljen duhovno, što zbog obrazovanja, što zbog položaja koji mu je istorija namenila, ali da je i u tim trenucima sa svojim narodom, a čak i kad sâm donosi odluke, on ne ostaje gluv na tuđe reči, štaviše spreman je i neprijatelja da sasluša.

Božović je otišao još dalje, pa je čuveni „otpozdrav na pismo“ Selimu veziru jednim potezom uzeo od vladike i dodelio nekolicini drugih likova, tako da u filmskoj sceni svako govori po nekoliko stihova nadmudrujući se sa Mustaj-kadijom i Skender-agom. Dakle, umesto da vladika, kao najobrazovaniji, govori i „otpišuje“ u ime svih, kako je u izvorniku, desilo se da svi govore u ime vladike, koji se negde sakrio, maltene kao kukavica. Tako je vladika Danilo definitivno izgubio svoj stvarni značaj i zaista je postao nemoćna „slamka među vihorove“, dok iguman Stefan (tačnije, Petar Božović) dominira kao čovek akcije u celom zapletu.

Uprkos svemu, nepravedno bi bilo reći za ovakav film da je loš i besmislen.

Snimljen na koncu jedne teške decenije, možda i teže nego što je bila ona „pri svršetku XVII vijeka“, urađen verovatno s najminimalnijim mogućim budžetom i sa krajnje jednostavnom scenografijom – i pored svih mana, ovaj film ostaje kao jedan smeo i hrabar poduhvat glumca i hadžije Petra Božovića. Valja imati na umu da je ovo, pre svega, umetnički film sa ličnim pečatom autora, a da bi se razumele ideje i poruke koje reditelj kazuje gledaocima, potrebno je i dobro predznanje o samoj tematici i strpljenje da se film do kraja odgleda, što je sasvim normalno kada su u pitanju ostvarenja motivisana čistom umetnošću a ne finansijskom koristi.

Ako još znamo da televizijska drama Gorski vijenac predstavlja intimno Božovićevo traganje za korenima starih problema koji su iznova iskrsli na susretu dva milenijuma, može se u celini posmatrati i kao putokaz svim hodočasnicima, jer koliko god pohodili Svetu zemlju i daleke usamljene manastire, ipak će najbolje odgovore pronaći tek kad se vrate svome izvorištu i smelo pogledaju u prošlost svog naroda i podneblja.

Autor Dušan Milijić