Rini Valentina: LJUBAV OMOGUĆAVA LJUDIMA DA SE UJEDINE - Autor intervjua: Valentina Novković

V.N: Rođeni ste u Indoneziji, odrasli u gradu Samarindi, glavnom gradu indonežanske provincije Istočni Kalimantan na ostrvu Borneo, kakva su vaša sećanja iz detinjstva? Po čemu se grad u kome ste proveli detinjstvo razlikuje od drugih gradova u Indoneziji?

R. V: Samarinda je grad koji nikada neće nestati iz mog sećanja. Jer Samarinda je mesto gde se nalaze grobovi mojih roditelja, posebno moje majke. Majka je izuzetna žena koja me je vaspitala da budem snažna, nezavisna, čvrsta žena koja voli, bez obzira na poreklo, veru, etničku pripadnost i boju kože.

V.N: Da li se sećate prve knjige koju ste pročitali, da li je to poezija ili proza? Zašto je važno čitati tokom odrastanja? Da li savremene tehnologije utiču na to da mladi imaju veoma siromašan rečnik i uglavnom koriste emotikone?

R. V: Prva knjiga koju sam pročitala kada sam imala devet  godina bila je istorijska igrana serija o borbi indonežanskog naroda protiv kolonijalizma, pod naslovom Api di Bukit Menoreh od SH Mintarja. Ova serija je omiljena knjiga moje majke. Ona je bila ta zbog koje sam zaista volela da čitam romane, časopise i članke.

Za mene je čitanje veoma važno, jer čitanjem stičemo šire uvide i počinjemo da volimo različitosti. To jest, čitanjem ćemo znati mnogo različitih stvari i to će nas, zapravo, učiniti mudrijim da prihvatimo različitosti. Nažalost, sve modernija tehnologija zapravo čini mlade ljude više uronjenima u svoj svet. Postaju lenji da imaju prijateljske odnose sa drugim ljudimaV. N: Neki od najpoznatijih indonežanskih pisaca su Pramoedja Ananta Toer, Čairil Anvar, Amir Hamza, Močtar Lubis, V.S. Rendra (čak je nekoliko puta bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Njegova dela su takođe proučavali i raspravljali naučnici iz celog sveta.) Da li su među njima oni koje smatrate najvažnijima, zašto? Da li se sećate prve pesme koju ste napisali i teme? Koje su karakteristike indonežanske književnosti?

R.V: Da budem iskrena, nikada nisam čitao poeziju tih velikih pisaca, znam samo ponešto o njima. Zaista volim da pišem poeziju, ali ne razmišljam mnogo o njima. Pišem samo zato što ne želim da budem neko drugi. Želim da budem svoja.

Mislim da se sećam svoje prve pesme, govorila je o nacionalnoj solidarnosti, nastala u znak sećanja na dan nacionalne solidarnosti,

V.N: Objavili ste preko trideset knjiga i antologije u kojima ste inicijator, koordinator, urednik i prevodilac. Na osnovu kojih kriterijuma birate knjigu koju ćete prevesti i objaviti? Kako sastavljate antologije, šta je ključno da neko bude deo njih?

R. V: Ozbiljno sam počela da  prevodim otkako je započeo projekat opismenjavanja u dve zemlje sa latinoameričkim piscima. Prevela sam njihove pesme na dva jezika samo sa ciljem da pisci obe zemlje razumeju sadržaj pesama, jer je osnovna svrha pismenosti između dve zemlje uspostavljanje prijateljstva i poznavanje istorije, kulture, običaja i prirodnih lepota svake zemlje kroz poeziju. A posao antologičara nije lak, velika su opterećenja i odgovornosti, a glavna poteškoća u sastavljanju antologije bila je u tome što su mnogi pisci svoje pesme dostavljali ne po temi ili ponekad nisu pročitali osnovne zahteve antologije. Te  stvari su me često više umarale. Ali, shvatila sam da ako budem previše emotivna da mi taj posao neće biti lak.  

V.N: „Pisci stvaraju nacionalnu književnost, dok prevodioci stvaraju univerzalnu književnost“, napisao je Žoze Saramago. Kako pristupate prevođenju? Šta je najvažnije preneti čitaocu koji ne zna jezik originala?

R.V: Najteži proces prevoda je prevođenje poezije. Mnogo je stvari koje moramo razumeti pre nego što prevedemo pesmu, uključujući i podrazumevanu poruku koju autor želi da prikaže. Razumevanje i savladavanje rečnika kao što su jednačine reči je obavezna stvar koju prevodilac mora da ispuni. Srećni smo što živimo u eri izuzetne informacione tehnologije tako da lako možemo da tražimo pomoć od Gugla. Međutim, prevođenje nije samo prevođenje reči, već i podrazumevano značenje niza lepih reči punih značenja.

V.N: Da li ste imali prilike da čitate srpske pisce?

R.V: Da, imala sam... Prevela sam omladinsku priču profesora Milutina Đuričkovića (srpski), knjiga se zove „Blizanci“. Prevela sam je na indonežanski. Veoma zanimljiva i smešna priča. I ono što je najzanimljivije i jedinstveno...Profesor Milutin Đuričković ima brata blizanca kao i ja.

V.N: 17. septembra 2021. Vi i još jedan pisac iz Cianiura osnovali ste  Asih Sasami Indonesia Fondacija kao forum za globalne pisce kojom predsedavate. Kako ste došli na ideju o njenom osnivanju i koji su njeni ciljevi, koje programe planirate? Zašto je važno da  pisci iz celog sveta komuniciraju, čitaju jedni druge, razmenjuju mišljenja i učestvuju u raznim aktivnostima i druže se, ne samo preko raznih onlajn platformi?

R.V: Od malena sam želela da imam fondaciju za napuštenu decu. Ali, kada sam odrasla želela sam da imam fondaciju koja može da pomogne piscima koji teško štampaju svoje knjige jer nemaju sredstava. Nažalost, još uvek do sada još uvek problema da nađem sredstva za njihovo objavljivanje.  Do sada sam samo mogao da pomognem piscima da urede svoje knjige u savršen rukopis spreman za štampu. A od 2021. pomažem nekim prijateljima piscima da svoje knjige objave na Amazonu.

Istorija osnivanja Asih Sasami Indonesia Global Writers Foundation počela je neobaveznim razgovorom između mene i Nia Rohanije, gde smo pronašli zajedničku misiju i viziju. Tada smo odlučno rešile da odmah ostvarimo svoj san, a Asih Sasami je postala izabrano ime za fondaciju jer ime ima veoma duboko značenje, odnosno ljubav prema bližnjima. Predložio sam to ime jer je preuzeto iz mog imena.  Za mene lično veoma je važno imati dobre odnose sa piscima iz raznih zemalja, jer to može pomoći piscima da steknu širok uvid, a istovremeno može dokazati da pisano delo može da ujedini nacije.

V.N: Da li radite na nečem novom? O kojim temama najčešće pišete?

R.V: Da, trenutno sastavljam antologiju dve zemlje, odnosno antologiju indonežansko-španske poezije. A ono što sam uvek volela je tema kulture i prirodnih lepota svake zemlje. Nadam se da će čitaoci, iščitavajući antologiju koju sam sastavila, poželeti da jednog dana posete te zemlje.

V.N:  „Najvažnije je ne koliko dugo, već koliko ste dobro živeli“, napisao je Seneka, šta Vam je najvažnije u životu?

R. V: Ljubav, ljubav je najvažnija u mom životu, jer ljubav omogućava ljudima da se ujedine.

Rini Asih Sasami ( pseudonimom Rini Valentina) rođena je u Veleri, Centralna Java, 14. maja 1971.

lndonezija.

Počela je da piše u Samarindi, voljenom gradu u kojem je odrasla. Većina

njene pojedinačnih antologija objavili su u Amazon Columbia USA izdavači, a neke  Farha Sukabumi izdavači. Objavila je  34  knjige i antologije u kojima je

inicijator, koordinator, urednik i prevodilac.

Dobitnica je brojnih međunarodnih nagrada, od kojih je jedno imenovana za ambasadora.

digitalnog Grihasvamini Magazin u Indiji i za ambasador mira iz Francuske i Švajcarske.

Međunarodni časopis u Indiji joj je poverio da bude urednik kratkih priča.

17. septembra 2021. ona i književnica iz Cianjura osnovali su Asih Sasami Indonesia

Fondacija kao forum za globalne pisce, a Rini je predsednik fondacije.