Zavođenje
A c a
Ovo kao da me bog kažnjava!
Imao sam dosta riba i, priznajem, nisam baš uvek bio fer prema njima. Mnoge sam šutnuo tek tako. . .
Ne ponosim se zbog svega toga. . . Ali nešto me baš i ne grize savest. Tako je to u životu.
Priznajem i da sam - kad sam čuo priče od nekih ortaka da je Milica po mnogima najbolja riba u gradu - jurio po klubovima i diskotekama da je vidim. (Ona ne izlazi mnogo, nije od onih klasičnih gradskih devojaka, sponzoruša. Devojka radi i lepo zarađuje. Stvarno je neverovatna - ona je prva maca s kojom sam izašao, a da je insistirala da jednu turu platim ja, a drugu ona.)
Priznajem i to da sam - kad sam je konačno video - rešio da mora da bude moja recka, pa makar crk’o!
Ali, priznajem i to da sam se zaljubio. Totalno, fatalno, prvi put posle sedmog osnovne, kad smo se Miki i ja istovremeno zaludeli za jednu Sanju koja nas je ignorisala, jer se već zabavljala s likom koji je išao u gimnaziju. . .)
Poludim kad joj osetim miris, kad me samo pogleda, a najviše kada mi šapuće preko telefona. Tako seksepilan glas niko nema, to potpisujem! A još kad me naprži da je i moj glas pali. . .
I sve bi to bilo idealno. Dobar lik, strava riba, zaljubili se jedno u drugo, kao u holivudskim filmovima. . . Ali sudbina je kvarna. Umesto da se strasno volimo, sad treba da čekam da joj prođe ta afonija koju je dobila od angine. Da ne veruješ - lekari joj zabranili da govori nedelju dana. . .
A ja bih pre pristao da se ne viđamo, nego što ne mogu da pričam s njom. Pogotovo telefonom. . .
U poverenju (nisam ni znao da je to moguće): kad čujem njeno ćao s druge strane slušalice, momentalno mi se digne! Da ne poveruješ. . .
Poludeću. . . Ma nema šanse da spremim ispit. . . Skroz sam prs’o. . .
*
Krivo mi je što je Miki toliko nezadovoljan. A to što nema devojku, već je preko svake mere indikativno. . .
Ali ako je možda gej, nek slobodno kaže, brate! On misli da bih ga se ja odrekao kao prijatelja, samo zbog toga. A to misli zato što sam ja, onako - baš muškarac - I ženskaroš. I zato što volim boks i fudbal. . . To je glupost. Dobro, priznajem da mi nikad nije bilo baš najjasnije kako neko, pored svih tih mačkica, može da razmišlja o tako ružnom objektu kao što je muška guzica, ali bože moj, šta da se radi. . . On mi je drug i prvi komšija i sjajan je lik.
Samo. . . nije u redu, s njegove strane, što tako misli o meni. Ispada da je on veći seksista od mene, i da više robuje predrasudama od jednog mačo tipa.
Dobro, razumem ga, ćale i keva su mu teški konzervativci. . . Oni bi ga se stvarno odrekli preko Politike kad bi saznali. . .
Mada, ja lično mislim da on nije bio s muškarcem. Dobro, nikad ga nisam pitao, a možda je trebalo. . . Jednostavno nisam siguran kako bi reagovao.
Neka kaže on meni. Ne mogu da verujem da nema poverenja, nikad ga do sada nisam izneverio.
Ja bih za Miška sve uradio, jedino mu ne bih dao da me kresne. . .
Moram malo da se zezam. Humor sve leči. . . Sve osim ljubavi. Miliceee!!!
*
Sinoć mi je bila Milica na večeri.
Spremio sam špagete, mada mi je Miki rekao da to i nije neka fora.
Kaže da je ubeđen da svi likovi kad muvaju ribe spremaju špagete. Smeo bi da se opkladi.
Otkud mu to, pitam ga, da ne zna možda iz ličnog iskustva?
A on se, siromah, zacrveni. Preterao sam, jebi ga. . .
Nije iz ličnog, kaže, ali njemu se tako čini. Deluje mu kao kulinarski mačo-stereotip.
Miki uvek ima takve teorije. Sav je analitičan i suptilan u tim ljubavnim procenama. Dobro, ponekad se njegovi rezoni ispostave kao tačni. Valjda zato što razmišlja na taj ženskasti način.
I eto, bila je Cica - mirisala kao san; plavi uvojci se rasuli po ramenima; građena baš onako, klasično ženski - strukić uzan, a grudi taman kako treba - ne prevelike, a ima ih. Sve je na njoj savršeno, ali što devojka ima noge, to još nisam video. . . Listovi snažni, a vitki (kao klinka je trenirala ritmičku gimnastiku.) Nabacila štikle, minimum desetka - pa joj se noge onako zategle, sve puca. Hteo sam da poludim.
Lepo je počelo. Smejali smo se i gledali onako bezobrazno, pravo u oči. Ja spustim ruku na njenu, a ona je neubedljivo skloni. Pokušao sam i da je poljubim, ali je nažvrljala da ne želi da mi prenese bacile, na šta sam ja rekao da ih slobodno prenese, i da mi nije žao. Ipak, nismo se poljubili, jer je napisala da ne dolazi u obzir da me zarazi, što ne bi mogla sebi da oprosti. . .
Onda sam ja napisao da bih pristao i na seks bez ljubljenja, a ona samo prevrnula očima i nasmešila se. . . Napisala je da joj je i bez seksa i ljubljenja lepo sa mnom, a ja odgovorio da je i meni lepo. A tako sam se stvarno i osećao.
Ali, kako je veče odmicalo, pisanje ceduljica (tako komuniciramo) nešto je presušilo, kao da nam ponestalo ideja. Samo smo se gledali i blesavo smeškali. Možda sam se malo i smorio.
Nedostajalo mi ono njeno seksi šaputanje preko telefona.
C i c a
Opet sam bila s Eurocremom na chatu.
Ken> Remember me?
Eurocrem> :)))))
Ken> Pa kako je mladi nevini gospodin?
Eurocrem> :) OK. Ti?
Ken> OK.
Pa se malo ućutimo. . .
Eurocrem> Nismo baš nešto rečiti. . .
Ken> :)
Eurocrem> Šta ima novo?
Ken> Ništa naročito. A kod tebe?
Eurocrem> Sivilo. . .
Ken> Ma. . .
Ken> Kod mene, u stvari, ima nešto. . .
Eurocrem> Da. . .
Baš mi došlo da se nekom izjadam. A ovo je bila idealna prilika - peško sa chata, koga nikada u životu neću videti. Prava pravcata rupa, koju iskopate da biste viknuli: U cara Trojana, kozje uši!
Ken> Kako da ti kažem. . .
Eurocrem> ?
Ken> Sreo sam jednog lika. . . To je to. . .
Eurocrem> Aha. . .
Ken> Nisi valjda ljubomoran? :)
Eurocrem> Je l’ treba da budem?
Ken> Eh, sad. . . Nisi valjda?
Eurocrem> Ne znam.
Ken> :(((
Eurocrem > Dobro, i? Upoznaš lika. . .
Ken> Dečko mi se sviđa, ali ništa od toga. . .
Eurocrem> Što?
Ken> Ne vredi. . .Neko mi ga oteo ispred nosa.
Eurocrem> Ko to?
Ken> Moja drugarica. A drugarstvo - na prvom mestu.
Uhhh! (Na tom mestu zastanem.)
Shvatila sam da sam se izletela. Koja sad drugarica. . . Iz mene je progovorila žena, homić nikad ne bi tako. . .
Nastavim opreznije.
Eurocrem> Drugarica????
Ken> Ništa me ne pitaj, to je totalno ludilo. Opšta zbrka.
Eurocrem> Čekaj, nešto nisam shvatio. . . Jel’ taj lik strejt, ili gej?
Ken> Nismo baš sigurne. . . :))))))
Eurocrem> Vas dve? :)
Ken> Ma šalim se. Tako se ta moja drugarica i ja zezamo. Kao: nas dve drugarice. . . zato što sam ja gej, kapiraš. Pa me ona zove: moja drugarica.
Eurocrem> Aha. . .
Ken > Zezanje. . .
Eurocrem> A. . . moguće je da je taj lik bi.
Ken> Sasvim je moguće.
Eurocrem> Zašto onda prvo ne proverite njegovo opredeljenje, pa se onda fino ne dogovorite koja će da ga startuje? :)))))
Ken> Ma. . . Ona ti je neviđeno ljubomorna. Nepodnošljiva je. Ona je i na mene ljubomorna, mislim, kad nekog samo prokomentarišem. . .
Eurocrem> ?
Ken> Onako, posesivna je, smatra valjda da sam njena svojina. . . iako zna da sam gej. . . a kamoli u ovoj situaciji. . .
Eurocrem> :) Stvarno si ti neki super lik. Kažu da niko nije ljubomoran kao homići, ali si ti sasvim drukčiji. Da se skloniš da bi prepustio lika drugarici!!!! Zaljubiću se u tebe, kunem se.
Ken> Bolje nemoj. . .
Eurocrem> Zašto?
E, stvarno sam se spetljala. Šta sad da mu kažem? Zašto se peško ne bi zaljubio u drugog peška koji chatuje s njim? Ne zvuči logično. .
Eurocrem> Izgleda da se ti baš ozbiljno primaš na tog lika. Ali sačekaću ja, samo da znaš. . .
Ken> :)
Tu napravim pauzu. Oprobana fora s chata. Pošalješ sagovorniku smajlija, pa ga iskuliraš jedno dva-tri minuta.
Ćutiš, a on se zabrine da nisi iščezao u virtuelnim bespućima.
Eurocrem> Jesi li tu?
Ken> Tu sam. Nego. . . Ništa mi ne pričaš o sebi. Kako to da nema baš ništa?
Eurocrem> Ništa, kažem ti. Još nemam iskustvo. Do sada se sve svodilo na situacije kad se nanjušim s nekim peškom, negde na nekom javnom mestu. . . Razmenimo poglede, i kad vidim da bi dečko mogao da mi priđe, ja zbrišem.
Ken> Ali zašto?
Eurocrem> Ne znam, nekako nisam spreman. . .
Ken> Sumnjiv si ti meni. Nisi ti stopostotni gej.
Eurocrem> Ti kao da bi voleo da nisam. . . Da nisi ti riba koja se predstavlja kao muško?:)
Ken> :)
Pronicljiv mali, još će da me provali. . .
Eurocrem> I šta ćeš da uradiš u vezi sa tim likom? Prepustićeš ga drugarici, ili će ga ona prepustiti tebi?
Ken> Zezaj me, zezaj, zaslužio sam. . .
Eurocrem> Čudno je to. Ti imaš drugaricu s kojom se svađaš oko frajera, a ja imam druga koji je ženskaroš, a čak i ne zna da sam gej.
Ken> Neki mačo?
Eurocrem> Aha. Ali sad je prso. Izgleda da se ozbiljno zaludeo za jednu poznatu gradsku facu. . . Možda si čak i čuo za nju. Zove se Milica, a svi je zovu Cica. Riba stvarno super izgleda. . .
Nije valjda. . .
Ken> Ti si je video?
Eurocrem> Aha, upao sam kod njega dok je ona bila tu, šatro sam tražio knjigu. . .
Ken> Izvini, moram sad da prekinem, čućemo se.
Samo što u nesvest nisam pala! Jebote, koje selo ovaj Beograd!
Pa taj Eurokrem je Acin komšija Miki! Nisam ni slutila da je peder. Morala sam da prekinem razgovor, pretila je opasnost da se izlanem oko nečega i zeznem Bebu. Naravno, on neće moći da poveže priču koju sam ispričala sa stvarnim likovima, jer pre svega misli da sam ja - muško. Ipak, ako sam ja njega provalila, mogao bi on mene. Treba opreznije. . .
Svašta. . . Pa ovde se svi znaju, svi su ovako-ili-onako povezani. Kad upoznaš nekog novog, i kad samo malo zagrebeš po prošlosti (tipa: ko je gde išao u školu, ili ko je gde letovao s kevom i ćaletom, itd.) nema šanse da ne iskopaš bar jednog zajedničkog poznanika. Pravo pravcato selo. . .
Pazi ti mog Eurocrema! Njegov drug se naložio na jednu ribu koja super izgleda (a ni on, peško, joj izgleda ne bi oprostio).
A ta Cica sam ja! (Ma slagala bih kad bih rekla da mi ne prija. . .)
E, moja Bebo, u šta si nas uvalila. . . Aca i Eurocrem!!!
Nema veze, bar se zabavljamo.
Samo da nekom na kraju ne presedne. .
A c a
A i te ribe. . . Večito prodaju priču da su fine, a mi smo kao opasni, navalentni, neverni i sve ostalo. Mi njih, kao, tretiramo k’o pljugu (ono: smotaš, kresneš, zapališ) - a sve su one, šatro, smerne i zaljubljene. I onda, tako ugrožene (sve sama nevinašca), budu ostavljene. Da se rasplačeš!
Divljaju i one - i te kako.
Svašta se meni s njima dešavalo. . .
Kad se samo setim one male Ane, s kojom sam bio u vatrenoj šemi. . . Imala je dečka, naravno.
I eto - tom jadniku se jednom (bukvalno jednom) omaklo, i - prevario je. Mnogi to rade, ali ovaj slučaj je bio totalno bezazlen. Na samom početku njihove veze, pet i po godina unazad, taj dečko koji inače ne pije, zapio se malo na nekoj žurki i povatao se s nekom malom. U stvari, povatala ona njega, Sve u svemu, nisu ni otišli do kraja, završilo se na vatačini.
Sad bih mogao da tupim kako muškarci moraju to da rade, da je stvar prirodna, da ne bi džabe mudri šerijat dozvoljavao četiri žene kad to ne bi bilo fenomenalno za mentalnu higijenu. Ali ništa od toga neću reći. Ja, lično, ribe prevrćem, ali ih ne varam. Mrzi me da to radim. A i zašto bih? Kad nađem bolju, ja prethodnu jednostavno ostavim. Možda je malo drastičan metod, ali šta ću. Takav sam tip. Ne padam mnogo na suze i priču kako će sada (posle mene) dama ostati zauvek sama. Pošteno i realno: niti mislim da sam baš toliko jedinstven; niti sam, s druge strane, nalazio da je neka od njih nekakva princeza iz snova zbog koje bi vredelo žrtvovati svoju loca juventud (što bi rekli ovi iz španskih serija). Možda zvuči surovo, ali tako je. . . Nisam ja prilikom tih šut-karti mnogo surov. Taman koliko treba. (I mora.) Ni jednoj još nisam rekao ono što je, u filmu „Poslednji skaut“, svojoj ex-wife kurvi (kad pomenuta zakuka da će ostati sama na svetu) kazao mudri Brus Vilis: “Buy a dog.” Kupi kuče. Ne. Ja ih čak pustim da se isplaču na mom ramenu. Ili popljujem sebe. Kažem da sam ja kriv za sve.
- Devojka kao ti ne zaslužuje skota kao što sam ja. Ti zaslužuješ mnogo više. . .
I nikad se više ne javim.
Šta ima da se družimo? Drug sa bivšom ribom. To rade samo šmokljani. . .
Gde sam ono stao? Da - tog lika (Aninog) valjda je grizla savest (budala), i - prizna joj. Pet i po godina kasnije - prizna za taj jedan jedini put! Dečko nije normalan. (Bar da je kresao. . .) Ana mu ionako nije poverovala da se samo ljubio i malo pipao. (Tim rečima joj je rekao!) Ali siguran sam da nije slagao, jer nema rezona da prizna samo pola greha. To su ženske fore. Muškarac ili prizna ili ne prizna.
Momak je inače skroz O. K. Student generacije, ne izlazi s drugovima, trenira veslanje! Plus je zgodan i ima love. Vozi Pežo 307, kao murija.
A ta mala Ana, stvarno je dobra riba. Što jes’, jes’. Onako - brineta, ima facu, građena do bola. . . Malo nižeg rasta, ali sva u atributima.
Upoznamo se tako, Ana i ja, u jednom klubu, oko keca, i - zaginemo do jutra. Sve ono, kao neobavezno: chit- chat, i tako to. Ona izašla sa drugaricom, da utopi u džinu priznanje svog dečka o neverstvu, pa se obe utopile. U klubu samo njih dve, ja i barmen (inače moj dobar ortak Sima). Tu fajront potraje već više od sat vremena (bio je radni dan, pa su već oko dvojke svi zapalili). Ali Sima nikako da zatvori, jer Anina drugarica maltene leži pred njim na šanku i cereka se kao lujka. Išlo mi se dalje, ali znam da Sima ume da bude malo spor sa ribama - spor, ali dostižan - pa ga puštam. Neću da mu kvarim.
Ja lično nisam imao neke naročite namere, mada sam odmah pomislio da je Ana pravi biser noćnog života. Ali nikad nisam bio u fazonu da privodim pijane ribe. To je kao kad bih bacao pikado-strelicu s pola metra. Nema tu izazova. A, iskreno, frka mi je da se mamina devojčica ne izriga po gajbi - što mi se jednom davno, onako još neiskusnom, i desilo - pa sad bežim od takvih. Samo mi još fali da ribam za njima. . .
Pogledam u Simu, kao: „Daj, batice, vodi je više, šta je tu razvlačiš kao da je princeza od Velsa.“
A Sima uzvrati gestikulacijom: „Čekaj malo, treba mi vremena, nije to laka roba.“
Uzvratim mu pogled, kao: „Misliš?“
A on klimne glavom, pa pokaže na sat: „Samo još malo.“ Onda ja glasno kažem:
- Okej, brate. Timing is everything - što bi rekao Majkl Džordan.
Male ne ukapiraju, a Sima se pokida od smeha. U suštini, dobro je procenio. Nisu baš bile naviknute na datu situaciju. Stvarno im je trebalo malo vremena. Ali videlo se da hoće.
I tako, tupljenje se nastavi još nekih pola sata, a onda Ana odluči da ga prekine. Zagleda se svojim okicama pravo u mene, pa procvrkuće:
- Zamisli ti, srce, ja sam njemu bila verna šest godina. Od šesnaeste do dvadeset druge. A prvi mi je dečko. . .
- Baš si fina. Jedan tip do dve dvojke - to se danas retko sreće. . .
- Dobro. . . čuo si već moju tužnu priču, pa neću više o njoj. Nego, biću iskrena. Ako hoćeš da me voliš večeras - možeš. Tvoja sam.
Tu se zablenem u nju. Iznenadila me, moram da priznam.
- Da ti poslužim da mu se osvetiš. . .
- Aha - cvrkuće - ali nemoj da misliš da te ne bih i ovako.
Odemo kod mene, i odmah, iz taka, pređemo na stvar. Mala me obradi kao nijedna u životu. Ma koje iskusne drolje, koje starije tetke. Mala Anči, s navodno jednim jedinim dečkom u backgroundu postala je suck of my life! A posle toga na red dođe čitava Kama sutra. . .
Na kraju balade, kad smo se opušteno ispričali, nešto pojeli, itd. - Ana zatraži da je vozim kod dečka! E, tu se već i ja - a svašta sam video - zapanjim.
- Kod dečka, srećo? Posle svega, pa kod dečka? A ona se kikoće i uživa u situaciji.
- Tako mora da bude. Izvini. I šta ću, odvezem je. . .
Naša afera se nastavi: svaki put sve žešće i sve bolje; sve smo što nam je palo na pamet probali smo - bez ustezanja i bez trunke stida. Počeli smo i lepo da se zezamo, bila mi je sve draža; jednom smo čak otišli u bioskop!
A onda primetim da sam počeo da se vezujem. Ana je izuzetno zabavna i dobar je ortak, teško joj je odoleti. . .
Ali kako se ništa u našoj vezi od one prve noći nije bitno promenilo (kresanje, pa kod dečka) - ja prekinem tu priču. Rastanemo se kao dobri prijatelji, ona čak pusti i koju suzu. Kaže da nije to od mene očekivala.
Sreo sam je samo još jednom, sa dečkom, na ulici. Bogzna kako mi se obradovala, i predstavila me kao starog druga iz detinjstva (kakva glupost), a njega kao - svog supruga.
Prvo se osvetila - pa se udala.
Takve su ti žene. Ko ih ne zna, skupo bi ih platio.
*
Izludeću zbog Cice. Definitivno mi se ovako nešto još nikada, bukvalno nikada nije desilo.
Ako je ovo ljubav, onda mi se uopšte ne sviđa. Ovo je skroz heavy varijanta.
C i c a
Danas sam u Knez Mihailovoj videla Đoleta. . .
To je jedan lik za kojim sam bila načisto poludela. . . Jednom davno, u prošlom životu. Tako nešto sada ni u snu ne bi moglo da mi se dogodi. Ali u devetnaestoj. . .
Ide tako Đole sa svojom ružnom rospijom i klincem od pet godina, nešto gledaju po izlozima. Gabor u stvari gleda, a Đole se smara. Dolaze mi u susret, i kad se već sasvim približe - srce mi malo jače zalupa (stvarno nisam normalna); potrudim se da gledam pravo, ali oči, k’o na zejtinu, skrenu ka njima. . . I, u jednom trenutku - pogledi nam se sretnu. Mislim, moj i Đoletov. Ona rospija i ne zna ko sam ja.
Đole me nekako mučenički pogleda, a onda obori glavu i, dok prolazim pored njih, lepo čujem kako mu ružna nešto zvoca. A onda shvatim da priča o meni.
- Gledaš, gledaš, a? Voliš silikone?
Došlo mi da joj priđem i nateram je da mi opipa sise i uveri se da su prave. I još da je priupitam zašto su se njene otegle do pupka. Malo je falilo, keve mi. Ali sam iskulirala, zbog Đoleta. Nije da mi ga je žao, on je običan kreten, nego tako, glupo je. Pa nisam valjda na to spala da se smaram sa ženama bivših. . . ljubavnika?
A inače. . . i tada kad sam bila s Đoletom - on je bio s tom njegovom. . .
Oduvek je s njom. Vuku se još od srednje škole. Đorđe - lep k’o lutka, sve su ga jurile. Uz to zgodan, sportski tip, itd. A ta njegova, da te bog sačuva. . . Sva kriva, a u faci k’o izbljuvana - bleda, pa mestimično rozikasta. Kosa oštra, smeđkasto-plavkasta, a telo joj - kabasto. Noge kao dorski stubovi - tek se pri dnu nešto malo sužavaju.
Upoznam ja tako Đoleta, na nekoj žurci, klasika. Bio je solo, s nekim drugom. Ja devetnaest, on dvadeset devet. Odmah me fascinirao. Pametan, muževan, ima stila, zreo muškarac - pravo otkrovenje u poređenju s klincima koji su mi dosađivali. Sve u svemu - savršen lik, samo sa jednom jedinom manom - imao je devojku već deset godina. A ja ne volim da se petljam s takvima.
Ali đavo mi nije davao mira. Baš sam se zaludela. Pređem u akciju, i već narednih dana šacnem tu njegovu iz prikrajka (raspitala sam se gde radi) - i tu mi se rodi prva nada. Da budem iskrena, nisam mogla da poverujem da mu je to riba. Prvo sam pomislila da sam je zamenila s nekom drugom. Sva zarozana, s nekim kreštavim glasom (išla sam iza nje i njene koleginice bar dvesta metara, od njihove šljake do busa, i slušala ih kako tupe). Odmah sam ukapirala da je Đole za tu devojku - bog. Sad je samo trebalo otkriti šta ih toliko vezuje. . .
I tako sam pustila pipke. Angažovala sam sve moguće resurse, svu moguću logistiku i - da se malo pohvalim - pokazala sam se kao solidan strateg. Ubrzo sam pokupila informacije da se Đole i Sandra (rospijino ime) zabavljaju od gimnazije, i da su svi njegovi ortaci bili iznenađeni kad se smuvao s dotičnom. Moji izvori su mi javljali da s visokim stepenom sigurnosti mogu da potvrde ono što me i najviše interesovalo - čvrstina Đoletove i Sandrine veze nije se bazirala na nekoj velikoj strasti, čak ni na nekoj duhovnoj povezanosti; naprotiv, bila je to jedna od onih dugih veza baziranih na - dosadi.
Ima ljudi koji ne vole mnogo da se angažuju. . . Mnogo ih je koji su vođeni logikom: Znam da ovo nije nešto posebno, ali - nas dvoje se tako dobro i tako dugo znamo, ko zna šta me čeka tamo napolju, ovde sam bar svoj na svome, itd.
Bilo kako bilo, ja tu skontam da većina Đoletovih prijatelja (oba pola) već odavno priželjkuje da se njihov drugar otarasi Sandrice. Niko je nije voleo.
I to mi je definitivno dalo krila! Vetar u jedra! Bila sam spremna za akciju.
Saznam za prvu sledeću žurku. Nije bilo teško namestiti da Đole ponovo izađe sam - on i Sandra su imali taj fazon odvojenog izlaženja (kao daju jedno drugom slobodu kretanja i ostale gluposti). Namontiram se, onako maksimalno, znači od glave do pete, plus seksi rublje sa svim mogućim bezobraznim aplikacijama. Bila sam i kod svog omiljenog frizera Bate, a tamo idem samo kad je posebna prilika, jer Batica nije ni najmanje jeftin. (Nova godina, svadba i tako to.)
Skockana, znači - da skocanija nisam mogla da budem. Na žurci gužva, vrvi od dobrih mačaka, a bogami i macana. Đole me prvo kao nešto otkulirao, pa me tek posle pola sata startovao sa onom klasičnom žvakom: „Izvini, nisam te odmah prepoznao.“
Ništa, ništa, mislim se ja, Samo polako, sve će to da dođe na svoje.
I tu krenemo da žvaćemo. On o svojoj vezi, ja o svemu i svačemu. I kako je vreme odmicalo, on se sve više otvarao, u stvari se žalio i jadao. Sve u stilu: ponekad mu dođe da bude slobodan, pogotovo ovako u proleće, kad lepe devojčice istrče na ulice, itd. A kad kaže lepe devojčice, gleda me pravo u oči.
Tako prođu sati, a mi nikako da dođemo do nečeg konkretnog. On sve i bi i ne bi. Što muškarci znaju da budu strine, nijedna im žena nije ravna.
Na kraju, posle ko zna koje po redu patetične žalopojke na temu svoje veze, ja ga priupitam konkretno i direktno da-li-on-voli-svoju-Sandricu.
Tu on samo zakoluta očima i dune dim negde u plafon. Pa počne da priča kako je voli, kako je ona njegov stari drug, itd.
A ja, ni sama ne znajući kako i zašto, mimo svih pravila odvalim:
- Voliš je, ali mene želiš.
Đole me pogleda pravo u oči, a odmah zatim pogleda u plafon i kaže:
- Možda, malo.
Moj je, pomislim. I umesto da ga zbog tako skromnog odgovora odmah otkačim, ja se uhvatim za slamku.
- Malo? - mazno kažem i dotaknem mu ruku.
- Mnogo - prostenje Đole.
Dogovorimo se da se nađemo kod njega. Da kao ne idemo u grad, da nas neko ne vidi, ne može on to da priredi Sandri, ovo sa mnom je stiglo tako neočekivano, tako ga je snažno tresnulo po glavi, ne može da mu se odupre, ali ne može ni da se ponaša kao skot, itd. . .
Možda zvuči poznato?
Dođem kod njega po dogovoru, a on me čeka pred kapijom. To je jedna stara kuća na Paliluli; dvorište relativno usko, ali se pruža prilično u dubinu; sa obe strane su kuće; trošne, prizemne - tipična hodnikavlija. Đole me dohvati za ruku, pa me skoro vuče pored svih tih komšijskih prozora. Konačno stignemo do kraja dvorišta, i on me ugura u kuću.
- Izvini - promuca. - Morao sam da požurim, mogao je neko da nas vidi.
- Okej - kažem mu. A nisam tako mislila.
Šta okej? Nije okej! Da me tako krije, kao neku. . . Ali, ni tad ga nisam otkačila. Bila sam mlada i zaljubljena. . .
Uđemo u njegovu sobu. Atmosfera - prijatna; muzika - fina, i sve tako. . . Opustimo se i počnemo da se ljubimo. A onda podivljamo. Uzbudimo se, do ludila. Đole počne da skida sve sa sebe i sa mene, a ja se tek onda setim. . .
- Đole. . . ne možemo - promucam.
A Đole zastane, pa me gleda, kao da sam pala s Marsa.
- Dobila sam - kažem mu. - Nisam mislila da će ići tako brzo. . . Izvini. . .
On uzdahne, pa se svali na krevet. Leži na leđima, a vidi se koliko je napaljen. Prstima steže prekrivač, sav u grču. Uzdiše.
I tu napravim grešku.
Ni sad ne mislim da je to što sam uradila nešto strašno, da sam ispala neka kurva, ili nešto. Bili smo uzbuđeni, ludi jedno za drugim, on je bio toliko sladak da bih ga celog pojela. . . a ne taj glupi organ. . .
Ali bila je greška.
- Nema veze - kažem mu. - Znam drugačije da se igram. . .
Eh, znam. To znam mora da je zazvučalo kao da sam mnogo iskusna. Dobro, ponešto sam i znala. Ponešto, vezano za nevešte pokušaje s mojim prvim dečkom, Jocom. Jedinim s kojim sam pre Đoleta bila. . .
I spustim se dole.
Ispalo je da sam mnogo dobra. A i bila sam - samo zato što mi se Đole toliko sviđao, što mi je sav bio kao neki lilihip, a ne zato što sam znala neku naročitu tehniku.
Odradila sam ga očas posla. Posle odem u kupatilo i, kad sam se vratila, vidim on se raspištoljio na krevetu i gleda me nekim pogledom. . . Odmah sam znala da je kasno za romantiku.
Ležali smo još dva sata jedno pored drugog i slušali muziku, pričali. . . i sve je bilo okej. I ništa nije bilo okej.
Onda sam otišla kući. On mi se nije javljao, a ja sam patila. Ma klasična priča glupe klinke. Ništa posebno. . .
Posle tri meseca, bane on sa Sandrom u butik u kome sam tada radila. Sasvim slučajno. Nije znao da tu radim.
Zbunila sam se, priznajem. . . Ali on - on se pogubio. Vrti se levo-desno, pa čas gleda u Sandru, čas u mene.
Onda joj uvali neku haljinu i natera je da uđe u kabinu da proba. Sandra se opirala, pokušala da mu kaže kako nema nameru bilo šta da kupuje, ali je on insistirao. Na kraju je bukvalno ugurao u kabinu. A onda, kad smo ostali nasamo, drhtavim glasom, tiše nego što sam verovala da je moguće, prošaputao na moje uho:
- Dođi u petak na isto mesto, oko devet uveče. Čekam
A onda se štrecnuo, jer je u tom trenutku Sandra izašla iz kabine i rekla mu:
- Daj, Đole, ovo mi uopšte ne stoji. Ništa nisam rekla. Izašli su iz radnje.
I to bi otprilike bilo to. Naravno da nisam otišla. Pa ne pružam ja usluge tako po narudžbini.
Jedino što sam pomislila u onom trenutku, u Knez Mihailovoj, dok se Sandrin kreštavi glas gubio iza mojih leđa (što je značilo da se srećna porodica udaljava) - bilo je:
„Kako je to čudno. Njegov organ je bio u mojim ustima, a sada se više ne poznajemo.“
Baš glupa misao, zar ne?
Možda zvuči vulgarno. Čak sam ubeĐena da zvuči vulgarno. Ali tako je. To je suva istina i ništa više.
Nema tu filozofije.