Slika savremene žene

Sukob starih i novih, tradicionalista i modernista, nije osoben samo za (post)modernizam. Možemo ga pratiti kroz prošlost sve do manirizma i renesanse, kada je Leonardo da Vinči u Rimu ostao bez posla jer je njegov način rada bio zastareo u odnosu na Rafaelov. Estetski rat vrhunac ima u devetnaestom veku, kada se obrazuju moćni pokreti i stilovi neoklasicizma i romantizma, realizma i simbolizma ili akademskog realizma i (post)impresionizma. U dvadesetom veku se ubrzo iskristalisala i u prvi plan izbila suprotnost između realizma i apstrakcije, što je mudrog i učenog Vasilija Kandinskog navelo na tvrdnju o postojanju samo dve velike umetnosti – realne i apstraktne.

U sadašnjem vremenu šarade stilova širokog spektra, postmodernizma kao meke estetike, bez čvrstog uporišta, logike i prevlasti nekog vida umetnosti, slikarstvo je i dalje cenjen likovni izraz. Beogradska slikarka Biljana Damjanović, obrazovana i inteligentna, zna da je za sada isteklo vreme velikih priča. Ona se, međutim, umesto aktuelnog cinizma, dosetke i demonije na likovnoj sceni, bez osvrtanja na problem odnosa visoke i popularne umetnosti, odlučila za rešavanje pitanja čiste likovnosti uprkos pretežnosti vizuelnog kao šireg umetničkog određenja. Znajući da književna i likovna kritika ne mogu nastati bez unutrašnjeg dijaloga, umesto bavljenja samo jednom od likovnih poetika, nastoji da istraži stanovišta u sporu, suprotne estetike i likovne svetove.

Na akrilicima i uljima Biljane Damjanović ishode mape i tragovi veštim slikarkinim okom zumirane stvarnosti – uvećani prizori trave, cvetova i drugih prirodnih pojedinosti koji, između ostalog, imaju i funkciju podsećanja na određene trenutke i događaje. Premda je crtač Dragan Lubarda smatrao žensku osećajnost ili „žensko pismo” bitnim za crtež, pojedine slikarke ne priznaju takvu polnu podelu umetnosti. Kako god da je, slike Biljane Damjanović poseduju veliku dozu poetičnosti, atmosferu prirodnih i kosmičkih staništa i stanja, nisu ni na koji način likovno zaslađene već često opore. Umetnica nastoji da iskaže finoću u likovnim odnosima forme, boje i zlata na slici koje ima dekorativni, sakralni i kompozicioni značaj. Pažljivo razmeštajući oblike, prateći unutrašnji ritam slike, snagu jedne boje u odnosu na drugu, nije nastavila samo istraživanja velikih apstraktnih slikara. Takav vid stvaranja je na suprotnoj strani od mimezisa, priče i figure, ali je ovu slikarku zainteresovalo da sučeli nespojivo. Njena je slika vid sjedinjenja pejzaža, apstrakcije, eskpresionizma i apstraktnog ekspresionizma Njujorške škole. Njena se slika, međutim, obrazuje i kao realistički prizor, kao prirodni proces, ali i gestualnost, kosmička apstrakcija, što je sintetički vid zasnivanja umetnosti.

Ako su konceptualni teoretičari dali realizmu smisao oponašanja prirode koji korenito treba prevladati, Biljana Damjanović bi da iz avangardne krajnosti i destrukcije spase sliku i slikarstvo vrati na poziciju najzanimljivijeg razdoblja dvadesetog veka – na visoki modernizam, znajući da je prošli vek neuporedivo umetnički izazovniji od ovog. Približavajući različite velike stilske formacije i tehnike slikanja, čini da njeno delo pulsira i da se mase na slici kreću, boja odašilje svetlost a linija i prirodni oblici prelaze u nematerijalno kao nesaznatljivo. Zato su njena ostvarenja više stanja, atmosfere, utisci, lutanja i putovanja od mora i kopna do oblaka, između mikro i makrosveta nego utvrđeni opisi koje možemo da imenujemo. Umetnica je otkrila najbolje u umetnosti – sliku kao proces kretanja između unutrašnjosti i spoljašnjosti, mašte i predmetnog, vizije i realnosti.

Autor Dajan Đorić 

Umetnost ličnog iskustva

Pojavom konceptualne umetnosti i novih umetničkih praksi 70-ih godina prošlog veka, te upotrebom novih medija i tehnologija u savremenoj umetnosti, sama slika koja je u tradicionalnom smislu definisana kao vizuelna predstava na dvodimenzionalnoj površini, je izgubila povlašćeno mesto koje je vekovima sticala. Međutim, od kada je 2003. godine, italijanski kritičar i kustos Francesco Bonami na venecijanskom Bijenalu napravio svojevrsnu retrospektivu savremenog slikarstva, može se reći da prisustvujemo svojevrsnom revival ovog medija, koji čini se sve više postaje fokus naših istraživanja i naše pažnje. Uprkos sveprisutnoj digitalizaciji i tehnologijama koje svakim danom donose nešto novo, slika je, kako se pokazalo, ostala kamen temeljac umetničkog sistema.

Nesputana uzusima profesije i normama i postupcima i načinima razmišljanja koje se uče na akademijama, Biljana Damjanović je u prilici da nam ponudi sliku u njenom izvornom obliku. Njene slike nude drugi pogled, drugačiji kontekst, a taj pogled u potpunosti uvažava realnosti trenutka, ali ide i korak dalje. Pojavni svet pikturalnih oblika i formi samo je polazna osnova koja nas suptilnim postupcima uvodi u jedan novi svet. Taj svet „malih realnosti“ prepun je osećajnosti koja se, na žalost u današnje vreme potpuno povukla pred agresivnim marketinškim kampanjama i strategijama modernog advertisinga i velikim političkim pričama. Danas kada digitalno postaje tako reći dominantan model, korišćenje olovke, četkice i pravih boja je u najmanju ruku osveženje, takoreći nasušna potreba. Sama činjenica da neko još uvek umesto „miša“ koristi četkicu, dovoljno govori sama za sebe.

Umetnost uglavnom dolazi iz ličnog iskustva, a Biljanini radovi to i pokazuju. Kao polazište, ali i ishodište umetnica koristi proživljeno i lično iskustvo koje transponuje na platna. Ona projektuje svoja sećanja, maštu i osećanja u imaginarno, u polje umetnosti, polje u kojem ostvaruje komunikaciju sa posmatračem ali i spoljnim svetom. Polazište Biljaninih radova je u realnim i konkretnim događajima (Greece out of Season, Gold Miners), motivima, muzici, (For All Tomorrow`s Parties (Velevet Underground), Japan and David Sylvian) proživljenim situacijama, mestima koje je posetila (East Vsion of China, Les Voiles de St Tropez, Hudson River). Naslovi radova to i govore i u sebi skrivaju veštu igru reči koja sa druge strane upućuje na neke društvene fenomene i probleme (Helios Revenge, Red Sea, Unaware of the Countries Above) i prikazuju nam umetnicu koja i te kako razmišlja o svetu koji je okružuju. Razuzdanost svetske ekonomije i voluntaristički politički odnosi polako transformišu svet u konglomerat koji više liči na pozornicu za Blade Runner-a, nego na viziju prosvećene i progresivne budućnosti. Osećanje nesigurnosti javilo se kao logična posledica, i odgovor je na mnogobrojne probleme pred kojima smo godinama zatvarali oči. Refleksija tog stanja je vizuelna i estetska indiferentnost na sve pojave koje odskaču od proklamovanog šablona i klišea. Biljanine slike to na neki način i pokušavaju da nam saopšte.

Simboli, forme i boje njenih slika u kombinaciji sa vešto konstruisanim nazivima radova samo nagoveštavaju i prepuštaju posmatraču da sam formira konačnu vizuelnu i mentalnu sliku. Jedan od glavnih likovnih elemenata koji formira tu mentalnu sliku je i boja. Ona na Biljaninim radovima jaka, ekspresivan i u skladu sa minimalističkim formama koje grade osnovnu strukturu njegovih slika. Pastelni nanosi boje u kombinaciji sa ostalim elementima grade složenu strukturu koja i pored na izgled haotičnog rasporeda odiše harmonijom i skladom. Sa druge strane apstraktne forme njenih radova nisu odraz eskapizma ili podsvesnog potiskivanja. Pažljivijim čitanjem te fragilne forme kao da nagoveštavaju napukline i krhkost društvenih procesa kojima je umetnik svakodnevno izložen. Na taj način one su u isti mah i ekspresivne jer u kombinaciji sa poderotinama i grebanjem teksture i boje govore o nemiru i temperamentu umetnika. Taj gest igra važnu ulogu, on je telesni pokret kojim Biljana izražava određeno psihološko stanje. On daje dinamiku ali i priča priču koja nas uvodi u neka od razmišljanja umetnice. Ali iznad svega on nosi u sebi dozu nadrealnosti i nečeg iskonskog, primitivnog.

Prizori sa Damjanović crteža mogu se povezati sa strategijama i taktikama „svakodnevnog života“ koje De Serto uvodi kako bi napravio distinkciju između institucionalnih struktura moći i malih svakodnevnih praksi koje pojedinci nesvesno koriste kako bi stvorili svoj vlastiti privatni prostor. Proces dolaska do slike za Biljanu Damjanović je kognitivno iskustveni, ali i nesvesni proces u isto vreme.  Međutim, više od svega njen ulaza­­­k u sliku je intimna stvar koja otkriva osobu sa svim svojim, nadanjima, strahovima i željama. To je proces u kome slika, kao osnovni element svake vizuelne predstave, postaje objekat, trodimenzionalni artefakt. Taj novonastali predmet postoje centar jednog malog univerzuma, sveta per se, koji funkcioniše, koji „radi“ samo ako smo mi, ne samo posmatrači, već i aktivni učesnici u razumevanju slike.

Autor Saša Janjić

Biografija i izložbe

Biljana Damjanović je rođena u Pragu, Republika Česka, 1965.godine.
Školu slikarstva pohađala je kod akademske slikarke Ane Đapovic, dobitnice zlatne plakete ULUSA, za Prolećnu izložbu u Paviljonu Cvijete Zuzorić u Beogradu, a pohađala je takođe i druge škole slikarstva u inostranstvu. Živela je u Londonu, Parizu, Briselu, Cirihu.
Imala je izložbu na petnaestoj međunarodnoj izlozbi ženskog slikarstva u Majdanpeku, Srbija 2017. Takođe u galeriji “Beli Anđeo” u Beogradu i “M” galeriji u Zemunu. Online izložbe: serbianaart, saatchiart, 

Sfere interesovanja su joj apstraktni expresionizam, mixed media kroz prizmu globalnih tema kao sto su život u gradu, ekologija, materijalistički i modni diktati itd.

Biljana Damjanović