Srpska kultura
Srpska kultura danas mi liči u suštini na performans Marine Abramović u londonskoj galeriji Serpentajn pod nazivom “512 sati”, u kome umetnica svetskog glasa izlaže ništa i u tom minimalističkom susretu sa posetiocima neki od prvih, tvrde da ih je “iskustvo učestvovanja u performansu velike umetnice dovelo do suza”. (Izvor Blic, 13.06 2014. Plakati sa Marinom)
Šta hoću da kazem? Šta u stvari, hoću da kažem?
Marina Abramović je metafora za umetnički moćni potencijal ove zemlje. Metafora da istinska umetnost može da bude svuda i u svim oblicima. I da dovodi do suza. Jer lepota pokreće svet. Pa i kad se nema novca. Što, konkretno i znači.
Napisati uvodnik za novi “Konkretno” portal o kulturnoj sceni, srpskoj kulturi u svim njenim zanosima i prkosima, svim različitostima i manjkavostima (materijalne prirode, naravno) je jednako velika odgovornost, kao biti umetnik ili kulturni radnik u Srbiji.
U Srbiji, u kojoj je državna briga o nacionalnim interesima, u koje svakako spada pitanje umetnosti i umetničkog stvaralaštva, jednako kao i strategija očuvanja i negovanja maternjeg jezika, svedena na pretenciozne projekte istorijske tematike. Konkretno, prošle godine, na primer, obeležavanje 1700 godina Milanskog edikta za koje je potrošeno 100 miliona dinara. (Izvor Beta 25.12.2013.) Ili ovih dana, otvaranje Andrićgrada, gde je samo za Manifestaciju otvaranja potrošeno 100.000 evra u Republici Srpskoj, koja je svakako, srpski duhovni prostor, jednako kao prostori srpske nacionalne manjine u Beču, Čikagu, Rumuniji, Mađarskoj, Vankuveru...
Srpska kultura je bogata, raznovrsna i razuđena.
Čine je književno, prevodilačko, muzičko, likovno i scensko stvaralaštvo, primenjene umetnosti i dizajn, filmsko i stvaralaštvo u oblasti drugih audio-vizuelnih medija; zaštita nepokretnog, pokretnog i nematerijalnog kulturnog nasleđa; bibliotečka, izdavačka, kinematografska i muzičko-scenska delatnost, zadužbine i fondacije. Čine je zaštita kulturne baštine, kulturno stvaralaštvo i informisanje na jeziku i pismu pripadnika srpskog naroda u regionu. Čine je razvoj kulturno-infomativnih centara u inostranstvu...
Čine je slobodni umetnici, amateri, zaljubljenici u film ili folklor na primer, velegrađani urbanog zamaha u kreativnim industrijama (ma šta to značilo), čine je istaknuti umetnici, čine je provincijalci koji ne izlaze iz lokalnog odeljka biblioteke koji su i sami pisci i izdavači (samizdat).
Čine je zaposleni u ustanovama kulture od nacionalnog značaja, jednako kao i slobodnjaci, kojima se po novom zakonu na dve godine zabranjuje zapošljavanje u javnom sektoru...
Evo Vam samo dva primera institucije koje u kulturi ne bi mogle da rade bez slobodnjaka, dva primera koja svi volimo: Fest i pozorištance Puž. Malo li je?
Narodno pozorište u Beogradu je decenijama na budžetu države, kao pozorišna institucija od posebnog značaja... Divno spolja, sa prekrasnim umetničikim potencijalom, značajnim dometima i tradicijom...
Kad god mislim o kulturnoj mapi Srbije, pomislim na užasne zapuštene liftove i katakombe kroz koji se kreću zaposleni dok se ne pojave na ”daskama koje život znače”.
Kad god mislim o srpskoj kulturi, pomislim na veličanstvenu Maticu srpsku u Novom Sadu, bastion srpske duhovnosti, najstariju srpsku, kulturnu, književnu i naučnu instituciju u nas.
I na to, da na njihovom sajtu za najvažniji projekat ikada za srpski rod piše:
”Uređivački odbor Srpske enciklopedije izražava krajnju zabrinutost i protest zbog neshvatljivog umanjenja finansijskih sredstava namenjenih za izvođenje ovog kapitalnog projekta, čiji su nosioci izrade Matica srpska i Srpska akademija nauka i umetnosti, a izvršni izdavač Zavod za udžbenike. To umanjenje za 60% potpuno zaustavlja rad na ovom projektu svodeći ga na golo održavanje profesionalnog tima od svega 6 zaposlenih. U okviru iznosa od 8 miliona dinara, koliko je nadležno Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije namenilo projektu Srpske enciklopedije u 2014. godini, nema ni jednog jedinog dinara za isplatu autora tekstova, rada stručnih redakcija i konsultanata, likovno-tehničke redakcije, čak i najvećeg dela neophodnih materijalnih troškova (uključujući kancelarijski materijal, troškove struje, telefona, grejanja i sl.). Otuda postaje jasno da se ovakvom odlukom Ministarstva uvodi najniži mogući nivo funkcionisanja Srpske enciklopedije koji onemogućuje bilo kakav pozitivni radni učinak.
Izvođenje Srpske enciklopedije regulisano je Zakonom o Srpskoj enciklopediji iz decembra 2005. godine. Taj Zakon je definisao realnu društvenu potrebu za ovakvim projektom i neophodnost da Srbi najzad dobiju svoju nacionalnu enciklopediju. U okolnostima u kojima se umanjuju sredstva za izvođenje Srpske enciklopedije nameće se zaključak da je u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja neko odlučio da se pomenuti Zakon o Srpskoj enciklopediji samo delimično sprovodi, te da se stav o neophodnosti izrade Srpske enciklopedije potpuno dovede u pitanje i ospori. Zato je neophodno što pre ovakve krajnje opasne tendencije zaustaviti i timu Srpske enciklopedije, koji okuplja preko 1.100 stručnjaka iz najrazličitijih oblasti, omogućiti elementarne uslove za nastavak posla. Zabrinjavajuće je odsustvo političke svesti o društvenoj važnosti ukupnih enciklopedijsko-leksikografskih poslova u srpskoj nauci i kulturi. Otuda bi bilo neophodno da se ovim poslovima prizna prioritet u oblasti srpske naučne politike i da se to jasno iskaže stalnom društvenom brigom iskazanom za ovu vrstu organizovane delatnosti. Ukoliko se tako ne bude postupilo, srpska država će svojom nebrigom dovesti do kraha nacionalnu enciklopedistiku i leksikografiju. Srpska naučna zajednica, a pre svega Matica srpska i Srpska akademija nauka i umetnosti, postavile su osnovu za izuzetno snažan razvoj ovih disciplina. Neophodna je, međutim, jasna politička volja koju može da iskaže samo srpska politička zajednica, a pre svega srpska država. Ukoliko ovakvog iskazivanja političke volje ne bude bilo i ukoliko se ne izgradi jasna razvojna strategija u ovoj oblasti, srpska država će načiniti nepopravljivu štetu sopstvenoj nauci i kulturi. Iskreno se nadamo da ovakvo bezumlje neće biti počinjeno, te da će se neko, društveno odgovorno rešenje blagovremeno pronaći. Otuda pozivamo sve dobronamerne i samosvesne pripadnike srpske nauke, kulture i društvene zajednice da svojim glasom podsete one koji odlučuju da se neke stvari nikako ne smeju počiniti. S obzirom na to da ugrožavanje Srpske enciklopedije sadrži sve elemente kulturnog suicida, nadležno Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja bi moralo smoći snage da se odupre ovom strašnom iskušenju”.
Uređivački odbor Srpske enciklopedije
A o Bemusu, Festu, Sterijinom pozorju, Bitefu, Muzeju na otvorenom „Staro selo”, Sirogojno; Muzeju savremene umetnosti, Beograd ( postoji li on uopšte??? ), Muzeju istorije Jugoslavije, Narodnom muzeju u Beogradu; Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, Etnografskom muzeju, Narodnoj biblioteci Srbije, Muzeju nauke i tehnike, Muzeju primenjene umetnosti, Muzeju pozorišne umetnosti Srbije, Arhivu, filharmoniji, ansamblima narodnih igara i pesama, Narodnom muzeju u Čačku, galeriji Pavle Beljanski u Novom Sadu, Milan Konjović u Somboru i Sava Šumanović u Šidu, Zadužbini Ilije M. Kolarca, Tribini mladih u Novom Sadu, Zmajevim dečijim igrama i Brankovom kolu, Dositejevim danima, Palićkom filmskom festivalu, izdavačkim kućama, filmskim projektima i premijerama... O nepostojećem odnosu ministarstva kulture i Nacionalnog saveta za kulturu... Svakom drugom prilikom na našem portalu.
Za uvod, o novcu i značaju, konkretno.
mr Aleksandra Nikolić Matić