Svi smo mi Žika - Osvrt na roman i seriju "Čizmaši"

Pre nego što je adaptiran za televizijsku seriju od dvanaest epizoda 2015. godine, roman Čizmaši bio je maltene zaboravljen, premda je baš za ovo delo Dragoslav Mihailović dobio Ninovu nagradu za najbolji roman objavljen u Jugoslaviji 1983. godine (pošto verovatno iz političkih i ideoloških razloga nije prethodno dobio Ninovu nagradu za roman Kad su cvetale tikve, kao ni za roman Petrijin venac), a potom i priznanje za najčitaniju knjigu tokom 1984. godine prema anketi Narodne biblioteke Srbije.

Ipak, teško se može reći da je serija prihvaćena oberučke i blagonaklono kao roman tridesetak godina ranije, ali za to ionako postoji više razloga, pa i taj što je u godinama neposredno pre njenog prikazivanja bilo snimljeno dovoljno filmova i serijala koji su obrađivali određenu istorijsku epohu (bilo na osnovu arhivskih podataka, bilo na osnovu fiktivne proze), a naročito međuratni period u Jugoslaviji (dovoljno je spomenuti adaptacije ljubavnih romana Milice Jakovljević Mir-Jam, kao i serije Jagodići i Montevideo, Bog te video), mada se pokazalo da je to bio tek početak televizijske pomame za istorijskim i pseudoistorijskim temama (jer će potom stići i serijali Senke nad Balkanom, Santa Maria della Salute, Nemanjići, Kralj Petar Prvi, Zaspanka za vojnike, Ime naroda, Aleksandar od Jugoslavije).

Naročito se na Čizmaše moralo s podozrenjem gledati nakon negativnog iskustva sa Ravnom gorom Radoša Bajića, ali i zbog opšte predrasude o dva ustaljena šablona, odnosno dve krajnosti u koje se najčešće upadne prilikom prikazivanja međuratnog perioda: ili je to nekritička idealizacija, ili napadno ruženje.

Ako bi Čizmaši morali da se uklope u jednu od dveju navedenih krajnosti, onda bi sigurno bili okarakterisani kao otvoreno ruženje međuratnog perioda u Jugoslaviji, tačnije kao ruženje jugoslovenske kraljevske vojske, pa iako takvoj kvalifikaciji nema mesta kad se govori o umetničkom kvalitetu bilo koje serije, ipak su optužbe za svesno ocrnjivanje dotičnog perioda znale da izbiju u prvi plan i da bace senku na solidnu režiju, scenografiju, kostimografiju i glumu.

Nakon što je režirao nekoliko sezona serijala Vojna akademija, Dejan Zečević se i u Čizmašima, takoreći, zadržao na prostoru kasarne, mada se u Čizmašima tematizuje vojnički život jedne odavno propale vojske, a razlika ove serije u odnosu na većinu drugih serija sa istorijskom tematikom jeste to što se u njoj prikazuje vojska u mirnodopskim uslovima (umesto na bojištu ili frontu), mada ovo treba shvatiti uslovno i pomalo ironično, jer svakom gledaocu je jasno koliko je tadašnji mir bio varljiv, tim pre što je dobro poznato da će upravo zbog specifičnih mirnodopskih uslova kraljevska jugoslovenska vojska veoma brzo propasti u desetodnevnom ratu 1941. godine, a to se delimično i vidi u poslednjoj epizodi Čizmaša.

Razume se da je mnogima zasmetalo što serija daje prilično negativnu sliku kraljevske vojske i njenih pripadnika, jer dovoljno je baciti ovlašan pogled na ponašanje i sudbinu glavnog lika, Živojina Stanimirovića zvanog Žika Kurjak, koga je tumačio Miodrag Dragičević (u svojoj prvoj televizijskoj ulozi), pa da se pomisli kako su kraljevski oficiri i vojnici samo pijančili, posećivali bordele, drali se na svoje potčinjene, pričali viceve na račun svojih nadređenih, podmetali spletke i afere svojim konkurentima i zavodili teror po sokacima dok im se vojska sama od sebe raspadala. Pritom bi se moglo zaključiti da su se vojna lica, za koja je pisac upotrebio ne toliko uobičajen termin „čizmaši“, tako ponašala baš zato što su i bila svesna sopstvene nemogućnosti da zaustave propadanje vojske i države kojoj služe, pa je bes morao da se ispolji na neki drugi način, a najlakše se ispoljavao na poslušne i pokorne vojnike. Stoga se iz epizode u epizodu gledalo rasulo, mržnja, zavist, koristoljublje, dok se slušalo neprestano vređanje, psovanje i dranje. Kao da je vojska postojala reda radi, iz čiste formalnosti – takav utisak ostaje nakon gledanja serije u kojoj su iskusnim oficirima bitnije lična karijera i lečenje starih kompleksa putem iživljavanja nad potčinjenima nego priprema za novi svetski sukob koji je na pomolu.

Ali, sve i da se takav prikaz vojske Kraljevine Jugoslavije shvati kao svesno ruženje jedne epohe, opet su za to najmanje krivi scenarista Đorđe Milosavljević i reditelj Dejan Zečević, jer oni su se uglavnom držali događaja i dijaloga zatečenih u tekstu romana. Naravno, kad se stvari ovako postave, onda se kao glavni krivac negativnog prikaza kraljevske vojske nameće Dragoslav Mihailović, a kao argument za svaljivanje krivice na pisca može se uzeti čak i to što nije služio kraljevsku vojsku, pa se nije ni mogao lično uveriti da li je u toj vojsci bilo onako kako će on opisati u svom romanu. (Jedanput je Dragoslav Mihailović ispričao kako mu je na književnoj večeri zamereno – očigledno od strane nekoga ko je služio u kraljevskoj jugoslovenskoj vojsci – što vojnici u romanu Čizmaši, nakon komandantovog pozdrava „Pomoz’ Bog, junaci“, svi u glas daju odgovor „Bog ti pomogao, gospodine pukovniče“, a zamerka je iznesena zato što toliko dugu rečenicu ne bi mogao usaglašeno da izgovori čitav puk, pa je odgovor u stvarnosti glasio: „Bog ti pomogao“. A sâm pisac je na takvu zamerku priznao da nije ni znao kako je tačno glasio vojnički otpozdrav komandantu u kraljevskoj jugoslovenskoj vojsci.)

Treba se zato vratiti romanu, pa se setiti koje je godine Dragoslav Mihailović napisao ovo delo i koju je poruku ono moglo tada da nosi, jer iako jesu napisani da izgledaju kao oštra kritika ionako već odavno ozloglašene kraljevske vojske, Čizmaši bi lako mogli biti aluzija na jednu drugu vojsku, na vojsku koja je zastupala potpuno drugačiju ideologiju i doktrinu, konkretno na Jugoslovensku narodnu armiju, koja se baš u vreme kad je Mihailović pisao svoj roman smatrala čvrstom, neraskidivom i neuništivom silom, ali se ubrzo zaista raspršila onako kao što se pola veka ranije raspršila vojska Kraljevine Jugoslavije. A samo se po sebi razume da bi u vreme objavljivanja Čizmaša svaka negativna slika oficirskog kadra Jugoslovenske narodne armije unapred garantovala javnu osudu (a verovatno i cenzuru), pa je pisac morao da ode u prošlost i da unutrašnje probleme aktuelne vojske pripiše prethodnoj vojsci, o kojoj je u dotičnom trenutku i bilo poželjno izricati što više negativnih impresija.

Problem je, međutim, u tome što Mihailovićeva metafora nema više smisla i značaja kakve je mogla imati 1983. godine – mada je posebno pitanje da li je i tada bila pravilno shvaćena – pa iz tog razloga u prvi plan dolazi pijančenje i bludničenje baksuzastog i namrštenog Žike Kurjaka, ali i nečasno ponašanje njegovih starešina, dok se mnogo teže prepoznaje fenomen istorije koja se ponavlja, a inače je pisac na neminovno ponavljanje istorije latentno upozorio i u romanu Kad su cvetale tikve, koji se završava pripovedačevom nadom da će izbiti novi ratni sukob kako bi u svoju zemlju mogao da se slobodno vrati kao vojni obveznik kad već ne sme da se vrati kao civil.

Još jedan detalj iz Čizmaša upućuje na paralelu sa sistemom komunističke Jugoslavije, a to je izraz koji je iskorišćen za naslov, jer iako takav termin nije u vreme objavljivanja romana bio toliko odomaćen da već u prvi mah asocira na oficirski kadar prethodne vojske, ipak je mogao da asocira na jednu sličnu reč što se nakon Drugog svetskog rata odomaćila, i to isključivo u zloglasnom kontekstu – „udbaši“. I premda se međuratna vojska ne može uzeti kao kraljevski ekvivalent posleratne komunističke Uprave državne bezbednosti, poznatije kao Udba, ipak bi osiono ponašanje pojedinih oficira u Čizmašima moglo podsetiti na beskrupuloznost koju će u potonjim decenijama ispoljavati „udbaši“ misleći da im je kao svemoćnim vlastodršcima dopušteno da nad osumnjičenima (monarhistima, demokratama, staljinistima, nacionalistima, liberalima) sprovode onakvu torturu kakvu je kraljevska vlast sprovodila nad komunistima.

Ako se pritom zna da najmračniji momenat iz životopisa Dragoslava Mihailovića jeste njegovo robijanje na Golom otoku pod optužbom za staljinizam, onda ne može biti slučajno što se u Čizmašima prve veće pukotine unutar vojske ispoljavaju zahvaljujući ishitrenom i nepromišljenom potezu jednog njenog pripadnika. Kao što je Udba pod izgovorom čuvanja jugoslovenskog komunizma slala na Goli otok iskrene komuniste koji su smatrali da je Jugoslavija skrenula sa komunističkog puta, tako su Žiku Kurjaka poslalali u zatvor pripadnici one vojske kojoj je on javno predvideo propast zbog beskrupuloznih i korumpiranih oficira. A desio se ne samo raspad jugoslovenske kraljevske vojske, nego i raspad države koja je Dragoslava Mihailovića svojevremeno držala u zatočeništvu, pa ako je prilikom pisanja romana bilo lako načiniti Žiku Kurjaka prorokom samim tim što je pisac već znao (a znali su i čitaoci) šta se desilo 1941, ipak je trebalo biti dalekovid da bi se precizno predvideo nagli raspad komunističke jugoslovenske države i vojske koji će se tek desiti.

Nije, međutim, isključeno da je i u Jugoslovenskoj narodnoj armiji postojao neki Žika Kurjak, koji nije bio politički disident niti anarhista, nego je iskreno, bez bilo kakve materijalne i političke koristi, rekao u lice svojim nadređenima šta će im se dogoditi kad ideologija koju tako zdušno čuvaju propadne i kad ih najviši oficiri ostave na cedilu. Razume se da je takav Žika – ako je uopšte i postojao – sigurno prošao mnogo gore nego Žika iz romana Čizmaši, a pošto je svaki vojnik i podoficir znao kakva ga kazna čeka i kakve će privilegije izgubiti ako makar i jednom rečju (bez obzira na to što bi ona bila dobronamerna) spomene svom komandantu šta se može desiti Jugoslovenskoj narodnoj armiji ukoliko njen oficirski kadar nastavi dotadašnjim putem, stoga je dotična vojska i morala da propadne bez ikakvog upozorenja. A možda bi bolje bilo da su oficiri Jugoslovenske narodne armije imali nekog Žiku Kurjaka koji bi im u lice sasuo sve ono što je u Čizmašima rekao generalu Paligoriću i kapetanu Pavloviću, a naročito potpukovniku Tijaniću, kome je nadenuo pogrdan nadimak Jazavac.

I upravo zato što je Žika dovoljno nesputan i neoprezan (a neretko i pijan) da ispolji hrabrost kad razgovara sa oficirima koji bi hteli da ga psihički i moralno slome, gledaoci će sigurno poželeti da budu na njegovoj strani i da mu odaju priznanje za sve ono što sami nisu smeli da kažu svojim nadređenima. Stoga bi Čizmaši (i roman i serija) mogli biti jedan krik potčinjenih koji se inače retko ispoljava u stvarnosti, ali sigurno jesu piščev krik protiv onih koji su sopstvenu moć potvrđivali ponižavanjem drugih, jer sve što nije smeo da kaže komandantima i starešinama, a pogotovu upravnicima logora, pa verovatno i raznim direktorima i šefovima, Dragoslav Mihailović je rekao kroz lik Žike Kurjaka, koji više davi verbalno nego fizički i koji zaista govori umesto svih onih koji su mislili da je bolje ćutati samo da se izbegne nevolja.

U tom pogledu, svrha Žikinog lika se mnogo jasnije prepoznaje u seriji nego u romanu, a tome je doprineo i mladi Miodrag Dragičević u ulozi Žike, ali i iskusni glumci u ulogama Žikinih oponenata: Bogdan Diklić u ulozi generala, Dragan Petrović Pele u ulozi potpukovnika i Goran Šušljik u ulozi kapetana. I ne može da se ne stane na Žikinu stranu kad pregovara sa kapetanom, ne može da se ne navija za Žiku kad svojim prkosnim odgovorima nervira generala, ne može da se ne izrazi divljenje Žikinoj smelosti kad potpukovnika u lice naziva nadimkom čiji pogrdan kontekst takođe vodi pravo u zatvor. Doduše, otišlo bi se u nekorektnost (a bilo bi protumačeno i kao želja za nasiljem) ako se podrži i Žikin fizički napad na potpukovnika, mada je Žikin potez u datom slučaju sasvim logičan, jer na potpukovnikovu odluku da se Žiki produži boravak u zatvoru, ništa drugo Žiki nije ni preostalo (ako mu je već sudbina zapečaćena) osim da sa verbalnog pređe u fizički napad.

A sigurno će svako biti fasciniran Žikinim iritiranjem gnusnog generala, koji se toliko zaboravi da Žiku ošamari po uvetu i pritom odbaci krvavu rukavicu, koja bi inače mogla da ga kompromituje ako je Žika iskoristi na suđenju. I uprkos željnom iščekivanju sudijinog zaprepašćenja kad Žika bude pokazao rukavicu, ipak će prijatno iznenađenje biti džentlmenski potez Žikinog advokata, pomalo nespretnog majora Softića, kojeg tumači Dragan Bjelogrlić.

Mnogi su sigurno bili na Žikinom mestu našavši se na udaru svojih nadređenih, ali da bi se suprotstavilo onima koji misle da su svemoćni, pa i da bi se ukazalo na pukotinu u njihovom sistemu, mora pojedinac ponekad da se pretvori u kurjaka i da svojim oštrim rečima udavi silnike tamo gde ih najviše boli, pa i u slabu tačku kao što je porodična rana – naročito ako su oni njega već dirnuli toliko duboko spomenuvši mu roditelje u pogrdnom kontekstu.

Ali, koliko god je jasno da bi svako mogao biti Žika, takođe je jasno da ipak ne može (a možda i ne treba) svako da bude Kurjak.

Autor Dušan Milijić