Umetnost praistorijskog čoveka

Gledala sam “The Croods - 3D version“ nekoliko puta sa svojom kćerkicom... Kojekakve čudno-smešne životinje, ogromni, ružni i duhovito glup tata Neandertalac, jakih nadočnih luka - zaštitnik cele porodice, leteće ptice predivnih boja... Ali žderu, bre sve pred sobom, sestro, brate, ujače... Prvi put sam pomislila: „Ode i ti u prošlost, darlin'..“ Baš su se potrudili da ih navedu da direktno idu na nas... Ali, što kažu naši stari: „Mori, neće grom u koprive!“. I vidite, evo mene među vama dragi moji... Ta znam da me ne bi obrstile te žgadije... Film je to... Ali, slike ogromnog tate Neandertalca... E, to je već realno. Zato pođimo među naše prijatelje, da nam ispričaju priču kada je čovek počeo da stvara umetnička dela i šta ga je podstaklo na to... U prethodnom tekstu smo rekli da pećinci nisu bili mnoštvo razularenih „zveri“, već ljudi koju su stvorili zajedništvo da bi opstali. A, zajedništvo se stvara iz emocije!

Najznačajnija dela umetnosti jesu slike životinja koje su urezane, naslikane, ili isklesane na zidovima pećina. Postoji ceo jedan opus koji se zove „ranjeni bizon” – pećina Altamira, Španija. Životinja izdiše... Srušena na zemlju, jer njene noge nisu više u stanju da nose težinu tela... Ali, čak i u tom stanju potpune bespomoćnosti, glava je oborena... Kao znak odbrane od kopalja lovaca... Fascinantno! Vidi se jedan snažan crtež sa kontrolisanim senčenjem koje daje mnogo dostojanstva i snage tom stvorenju na izdisaju.

Pitam se kako se razvila ova umetnost i čemu je služila? I kako je mogla da se očuva netaknuta toliko hiljada godina?

Na poslednje pitanje lako je odgovoriti – slike se NIKADA ne nalaze blizu ulaza u pećinu, gde bi bile pristupačne vremenskom i ljudskom razaranju, već se nalaze u najmračnijim uglovima, ili na tavanicama toliko niskim da je tadašnji čovek u ležećem položaju slikao. Stvarane su, kao magijski deo obreda koji je trebao da obezbedi uspešan lov... To zaključujem ne samo po njihovom skrovitom mestu i po crtama koje trebaju da predstavljaju koplje i strele, često uperene u životinje, već i po čudnoj zbrci u kakvoj su životinje naslikane jedna preko druge.

U pećini Gargas se nalazi oko 150 obrisa ruku, otisnutih kao negativ na crnoj, crvenoj ili žutoj pozadini, po zidovima pećine i potiču obično od desne ruke. Sudeći po finoj, zrnastoj teksturi, smatra se da se boja nanosila putem prskanja, uz pomoć cevčice... Ponegde nedostaje jedan ili vise članaka na prstima, sto uopšteno objašnjava sakaćenje, koje je iz raznoraznih razloga bilo uobičajeno kod primitivnih naroda, kao lovački signal. Otisci ruke se smatraju kao svojstven pečat, kao potpis, kao vrsta oznake ličnosti... Baš bi bilo lepo da se i dalje tako potpisujemo...

Od zapadne obale Norveške pa sve do Rusije, priča je pomalo drugačija... Većina slika je iskucana, neke su urezane, a mali broj je obojen. Prikazivanje je krajnje šematizovano i nalazi se u fjordovima, na obalama reka i jezera, gde su još i danas pojilišta, prelazi za divljač i dobra ribolovna područja.

Iza svake figure morao je postojati bogat kontekst. Isti se zaključak nameće za nekoliko „čudovišta”. U Pech Marleu postoji jedna skupina bezrazložno nazvana “Antilope”, a prikazuju nekoliko nabreklih trupova sa nogama nejasnih obrisa i sa sićušnim kozijim glavama. U Gabillou se nalazi jedna „žirafa”, neka vrsta brontosaura… U Lascauxu je otkriven „jednorog”, čiji su rogovi, zapravo rep jedne krave koja stoji ispred njega, ali i bez toga životinja deluje čudovišno... Njena četvrtasta glava počiva na vratu nekoga, što je nemoguće zoološki odrediti, a bezoblično, pegavo telo nose kruti udovi čudne anatomske građe. Sva ta čudovišta, koja su ili sasvim izmišljena bića, ili retke životinje poznate iz priča, nalaze se u zoni između Dodogne i Lota. Sve ovo ne znači da su paleolitski ljudi pobožno išli hodnicima pećina ukrašenim slikama bizona i konja, pevajući uzvišene pesme. Naprotiv, pomno proučavanje nas dovodi do zaključka o jednom bogatom figurativnom sistemu.

Zato je sada jasnije zašto su one simpatične životinje iz “The Croods”, jako čudne…”Izmišljene“, velike i male, sa spojenim repovima... Ali, ptičice, divnih boja, koje me umalo izjedoše, ostavile su nezaboravan trenutak, kada sam se uhvatila za stolicu i uzviknula „Aaaaa, odoh ja!“

Mislim da ću odgledati još jednom… Na sigurnom mestu, u toplini doma svoga.

Vidimo se, uskoro...

Miroslava Barbierri