Ako si miš, mačka će umisliti da je lav

Komšinica opet pičkara onog svog tupavog muža.

A kad je prizetko, dođoš, podstanar, kako god, sve samo nije gazda u njenom stanu. Tu je da obavlja fizičke poslove, da rinta po gradilištima i donosi dnevnice, a potom ona bi da je „pojaše“, al' on šonja, ne diže mu se baš uvek. Ovo zaista nismo imali namere da saznamo, no, toliko glasno i toliko puta je ponovljeno, da nismo uspeli da promašimo.

Nije nju lako pojahati. Ima leđa kao medved, ruke kao Tajson, a ostatak ide uz to, kao svojevsrni podrazumevajući paket jedne iznutra nagrđene žene. Ma, nema veze što je ogromna, to nju ne čini baksuzom i zlom od žene. Mogla bi biti čak i lepa, da nema narav  uznemireng majmuna. Baca se po kući, sikće, krešti, sve i da si gluv osetio bi vibracije koje dolaze iz tog pravca. Zato je ružna i zato je za njega to što ima krevet i krov, težak fizički posao. Sad, neko bi rekao i psihički, ali, on je, u psihi utrnuo, čini mi se.

- Dobro, Kati, ne viči, smiri se, uvek pokušava da je dozove pameti, još joj i tepajući (Kati - od Katica).

Kojoj pameti, kad je i pamet od nje pobegla?!

I ovaj će joj muž pobeći, garant. Tipujemo koliko će još trpeti, a pregurao je godinu... Izbrojali smo da su joj već trojica umakla. Jedan je bio čak i crkvenjak. E, taj je tek bio miran i tih, a vredan kao crv. Ali, Kati se lako iznervira. Psovala mu je mater muljavu bar jednom nedeljno. Te što nije sklonio, te kako nije doprineo, te kako ne ume da zaradi...te svi ga iskorišćavaju i zajebu! Jedno par dana beše tiho, tad smo znali da se crkvenjak spasio. Utekao, Bog mu pomogao!

Ali, kako ih samo navata tako brzo?

Sad je ovaj  zidar tu. A ume svašta još po nešto, onako majstorski i zanatski. Jednom smo ga zvali da nešto pokosi. Hteo, za male pare, onako komšijski. Kati je odćutala,  mi mislili bolesna! Ali, nema te bolesti koja nju može da satre, ona i bolest od sebe otera. Došao dan za košenje, kad iskoči Kati u vrata, zaglavi se rukama o bok za ragasto i dreknu:

- Šta, koju pi*ku materinu?! Šta vi hoćete, da ga vodate tamo vamo, za 500 dinara, ako je on budala nisam ja! Od sad samnom ima da pregovarate!

Pokupismo se i okrenusmo, usput tek snimismo prestrašenog miša iza Katinih leđa, spustio oči, skupio ramena i potonuo nekako iza tih leđa kao da ga patos guta.

- Ma, pusti ludu, ko će s njom!, to je sve što možeš reći u ovoj situaciji. Samo da zahvaljuješ nebesima što tebe nije snašla takva sudbina da nemaš gde nego uz ovakvog baksuza. Nesreću koja nikad ne spava, zlo koje ne da mira niti želi mir.

Eno je, opet se treska i ređa očeve, majke, sestre, krv, boga, ulaze i izlaze... A pitam se, ne bi li bilo normalno pozvati Centar za socijalni rad, policiju, nekog...da zaštiti ovog mučenika? S druge strane, pa ima i njega, jes malo sitniji od Kati, ali opet, muško je, bre! Ruka mu zidarska, zar je ne može zaustaviti?

Možda sve to trpi samo zarad tog kreveta, tanjira i krova nad glavom?

Možda je i voli, ko će mu ga znati kako se sve ljudi vezuju jedni za druge i šta vide što mi ne vidimo?

Nema tu ni mešanja ni pametovnja.

Samo zatvoriš prozor i gledaš svoja posla, onako kao ona tri majmuna...

(Meni ga nešto žao, zato sam ovo i ispričala)

Violeta Živkov