Dnevnik jedne lucidne ljubavi

12. 07. 1420.

To su moje usne u obliku ćutanja. Daleki nanosi noćnog straha, duboko u meni. Nostalgično se opraštam od neslobode, dopuštajući vremenu da teče kroz mene, beskrajno i bezgranično... Susrećemo se u snu, magnovenju, iscepkanim linijama svesti, koje nas povezuju bliskošću pulsiranja, plišom nežnosti, vodom poljubaca; vodeći pred samo lice Života, kao ljubavnike, ljubavnike...

Ponekad zadrhtim, a ne razumem: postojiš, to postojanje bude dovoljno i, ustvari, jedino važno, jedino istinsko i pravedno... Osetim se smislenom, puštam da me obline tvog bića zagrle, sakriju i umrtve svaku suvislu misao.

Dotičeš sve ono što sam ja, ne menjajući prošlost, već šireći sadašnjost, do granica na kojima se susrećem sa samom sobom...

To si ti.

Oslobodio si me samoj sebi. Poneo si me na svojim očima. Pronašao si me, još jednom, u još jednom životu. Znam da ćemo se prepoznati, u bilo kojem obliku... I znam da smo mi ono što ostaje na nebu, od naših prahova.

07. 12. 2014.

Ti si moje Ja koje me uvek čeka na mestu koju bi drugi nazvali drugom stranom, iako u nju nikada nisam poverovala. Glasovi su nam jasni, iščupani iz besmisla, kojima se dozovemo u svakom životu, a dodiri istovremeno plahoviti i strastveni, stvarajući trenutak, koji potom opet stvara nas u grču života, koji se zove Mi. To su tvoje ruke koje bole, tonovi cimetovih boja, uranjanje u pogled koji se ne troši; jer, savladavši vreme, prestala su naša tela, a postao duh, jedan, jedini. To smo mi, poslednji i najvažniji. Da bih to nazvala srećom, moralo bi nešto da se okrnji, a ja sumnjam u tu mogućnost... Zato nas zovem slobodom, tišinom, zahvalnošću, suštinom. Večni krug naših ponavljanja uvek je ljubavničko igranje, uvek je uvećanje, bujanje, rasprostiranje i dimenzija više...

Jasna Rakićević